Sinajski i palestinski pohod
| Sinajski i palestinski pohod | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Segment Prvog svetskog rata | |||||||
 Tipičan vojnik iz Australije i Novog Zelanda u palestinskoj kampanji | |||||||
| |||||||
| Sukobljene strane | |||||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo  Australija Novi Zeland
|
 Osmansko carstvo Nemačko carstvo
| ||||||
Sinajski i palestinski pohod tokom Prvog svetskog rata bio je serija bitaka, koja se odigrala na Sinaju, Palestini i Siriji između 28. januara 1915. i 28. oktobra 1918. Rat se odvijao između Ujedinjenog Kraljevstva, Australije i Novog Zelanda protiv Otomanskog carstvo i Nemačkog carstva.
Na insistiranje Nemačke Osmansko carstvo je napalo britanske snage u Egiptu i zatvorili su Suecki kanal u Prvoj sueckoj ofanzivi. Turska vojsku je je bila stacionirana u Damasku, koji se nalazio oko 400 kilometara od Sueca. U to vreme Sinaj je bio prazna pustinja, koju je bilo jako teško preći, jer nije bilo ni puteva ni vode. Nemački pukovnik Kres fon Kresenštajn je predvodio napad turske vojske.
Organizovao je napad i osigurao je snabdevanje vojske tokom prelaska pustinje. Otomanska suecka ekspediciona vojska došla je do Sueca 2. februara 1915. Pošto su Britanci znali za njihovo približavanje, izostao je efekt iznenadnog napada. Bitka je trajala dva dana, a otomanske snage su izgubile 2.000 ljudi. Britanski gubici su bili minimalni. Pošto je Suecki kanal bio od vitalne važnosti za Britansku imperiju, neuspešan otomanski napad je naterao Britance da sa mnogo više vojnika štite Suecki kanal. Zbog toga im je ostajalo mnogo manje vojnika za druge operacije, kao što je bio Galipoljski pohod.
Prošlo je više od godinu dana da nije bilo nikakvih sukoba u sueckom području. Turci su bili zauzeti ratujući sa Rusima na Kavkazu i sa Britancima na Galipolju i Mesopotamiji. Onda je u julu 1916. otomanska armija krenula u još jednu ofanzivu na Suec.
Ponovo su naišli na dobro pripremljene britanske snage kod Romanija. Povukli su se nakon dva dana borbi od 3. avgusta do 5. avgusta 1916. Posle toga napada Britanci pomeraju liniju odbrane kanala još dublje na Sinaj. Od početka oktobra Britanci su pod vodstvom general poručnika Čarlsa Dobela započeli operacije u Sinajskoj pustinji blizu granice sa Palestinom. Početni napori su bili ograničeni na izgradnju železnice i vodovoda duž Sinaja. Posle nekoliko meseci stvaranja zaliha i dopreme vojske Britanci su bili spremni za napad. Prva bitka je bila uspešno zauzimanje tvrđave Magdabe 23. decembra 1916.
Novi napad su izveli 8. januara 1917. napadom na grad-tvrđavu Rafu. Bio je to uspešan napad u kome su zarobili većinu turskog garnizona. Britanci su uspešno izvršili zadatak zaštite Sueckog kanala od turskih napada.
Britanska armija u Egiptu je dobila naređenje da krene u ofanzivu protiv Otomanskih Turaka u Palestini. Delomično je to bilo povezano sa podrškom Arapskoj pobuni, koja je započela početkom 1916. Delomično je bilo i da bi se ostvario nekakav uspeh nakon brojnih bitaka bez ishoda na Zapadnom frontu. Britanski komandant u Egiptu Arčibald Muraj tražio je još vojske i brodova, ali njegov zahtev je bio odbijen. Otomanske snage su držale liniju od tvrđave u Gazi do grada Biršebe, koji je bio krajnja tačka otomanske železnice, koja se protezala severno do Damaska.
Britanski komandant Dobel je odlučio da napadne Gazu 26. marta 1917. Napad je bio neuspešan. Zbog loše komunikacije neke jedinice su se povukle kad je trebalo zadržati dostignute pozicije. Zbog toga tvrđava nije bila osvojena. Vlada u Londonu je poverovala u izveštaje sa terena o britanskoj pobedi, pa je naredila generalu Muraju da zauzme Jerusalim. Britanci nisu uopšte bili u poziciji da zauzimaju Jerusalim, jer je pre toga trebalo probiti otomanske obrambene linije. Turske obrambene pozicije su brzo još ojačane zahvaljujući nemačkom pukovniku Kresu fon Kresenštajnu.
Drugi napad na Gazu usledio je mesec dana kasnije 17. aprila 1917. Napad je bio podržan brodskom artiljerijom i sa nekoliko tenkova. Ponovo je napad bio neuspešan. Bio je to frontalni napad na utvrđene pozicije u kome je život izgubilo 5.000 Britanaca. Oba britanska generala general Dobel i general Muraj smenjeni su, a novi komandant je postao Edmund Alenbaj. Alenbaj je dobio naređenje da zauzme Jerusalim do Božića. Alenbaj je zatražio i dobio još tri pešadijske divizije, avijaciju i artiljeriju. Otomanska armija je u to vreme imala tri aktivna fronta: u Mesopotamiji, Arabiji i u Gazi. Osim toga imali su velike snage oko Carigrada i na Kavkazu. Zbog svih tih zahteva oko Gaze su imali samo 35.000 vojnika, koje je predvodio nemački general Erih fon Falkenhajn. Te snage su bile raspodeljene na tri glavne obrambene lokacije: Gazu, Tel Eš Šeria i Biršeba. Britanske snage su bile mnogo jače. Britanci su imali 88.000 dobro opremljenih vojnika. Većina tih vojnika je bila iz Australije i Novog Zelanda.
Britanci su ubedljivom obmanom stvorili kod Turaka utisak da će opet glavni napad biti na Gazu. Skrivali su da će pravi objekt napada biti Biršeba. Napadom na Biršebu postignut je efekat iznenađenja. Napad na Biršebu 31. oktobra 1917. smatra se zadnjim uspešnim konjičkim napadom u istoriji. Pobedom kod Biršebe kampanja nije bila završena, jer su Turci preraspodelili snage, dovukli pojačanja i zadržali pozicije. Britanci posle toga napadaju Turke 6. novembra 1917. kod Tal Eš Šerije, koju Turci napuštaju posle kraće bitke.
Posle toga 7. novembra 1917. Britanci su napali Gazu po treći put. Turci su se povukli, jer su se bojali da bi mogli biti odsečeni.
Turska obrambena linija je bila razbijena i povlačenje se odvijalo u velikom neredu. Britanski general Alenbaj je naredio svojoj armiji da ganja neprijatelja u povlačenju. Turci su pokušali da formiraju obrambenu liniju kod Vadi Sarara, ali su Britanci odmah napali 13. novembra 1917. General Erih fon Falkenhajn je ponovo pokušao da formira obrambenu liniju od Vitlejema i Jerusalima do Jafe.
Prvi britanski napad na Jerusalim bio je neuspešan. U drugom pokušaju 9. decembra 1917. Britanci su zauzeli Jerusalim. To je bio veliki politički događaj za britansku vladu, jedan od retkih uspeha u tri godine rata.
Britanska vlada se nadala da se Otomanska imperija može poraziti početkom 1918. uspešnom kampanjom u Palestini i Siriji. Međutim nemačka proljećna ofanziva na zapadnom frontu odgodila je napad na Siriju za devet punih meseci. Vojska generala Alenbaja uglavnom je prekomandovana u Francusku, a Alenbaj je dobio divizije novoregrutovanih Indijaca, koje je trenirao tokom proleća i leta 1918. Britanci su postigli vazdušnu nadmoć novim borbenim avionima. To je Turcima i njihovom komandantu nemačkom generalu Limanu fon Sandersu predstavljalo problem jer nisu znali gde će Britanci napasti. Turski ministar rata Enver-paša je tokom leta povukao najbolju vojsku da bi formirao Islamsku armiju. Zbog toga su u Palestini i Siriji ostali lošiji vojnici. Lorens od Arabije i arapski borci predstavljali su značajnu pomoć britanskim snagama. Gerilski napadi Arapa taktikom udri i beži vezali su hiljade turskih vojnika u garnizonima Palestine, Jordana i Sirije.
General Alenbaj je konačno izveo dugo čekani napad 19. septembra 1918. Njegova kampanja je nazvana bitka kod Megida (1918). Ponovo su Britanci mnogo truda uložili u obmanu protivničke strane o pravoj meti napada. To je ponovo bilo uspešno, pa su Britanci iznenadili Turke iznenadnim napadom na Megido. Turska vojska je bila započela potpuno povlačenje, a Britanci su ih iz vazduha bombardovali tokom povlačenja. Za nedelju dana turska vojska u tom području više nije postojala kao vojna sila. Australijanska laka konjica je došla bez otpora do Damaska. Umarširali su u Damask 30. septembra 1918. Lorens od Arabije sa arapskim vojnicima ušao je sledećeg dana u Damask i tada se Damask službeno predao. Rat za Palestinu je završio. Turska vlada je potpisala primirje 28. oktobra 1918, a bezuslovno se predala 30. oktobra 1918. Time je završeno 600 godina vlasti Osmanskog carstva na Bliskom istoku.
Britanci su imali 550.000 žrtava, od čega je 90% bilo van borbe (bolesti, vrućine). Ukupni turski gubici nisu poznati, ali su bili mnogo veći. Oni su izgubili celu jednu armiju u borbama, a stalno su ubacivali velik broj vojnika na taj front. Postoje istoričari, koji smatraju da se ta britanska vojska sa Bliskog istoka mogla bolje iskoristiti na Zapadnom frontu. Britansko osvajanje Palestine kao posledicu imalo je stvaranje Britanskog mandata u Palestini i Transjordanijom, što je vodilo kasnijem osnivanju država: Izraela, Jordana, Libanona i Sirije.
| ||||||||||||||
