[go: up one dir, main page]
More Web Proxy on the site http://driver.im/Prijeđi na sadržaj

Lion Feuchtwanger

Izvor: Wikipedija
Lion Feuchtwanger
Biografske informacije
Rođenje(1884-07-07)7. 7. 1884.
Njemačka München
Smrt21. 12. 1958. (dob: 74)
Sjedinjene Američke Države Los Angeles
Opus
JezikNjemački
Znamenita djela
  • Jud Süß (1925)
  • Die Geschwister Oppenheim (1933)
Potpis

Lion Feuchtwanger (München, 1884 – Los Angeles, 1958) bio je njemački književnik, romanopisac, dramski pisac i publicist.

Biografija

[uredi | uredi kod]

Rođen je 7. jula 1884. u Münchenu, kao sin bogatog proizvođača margarina Sigmunda Arona Meira Feuchtwangera, ortodoksnog Jevrejina, i njegove supruge Johanne Bodenheimer. Obitelj je bila prilično velika[α 1]. Feuchtwangeri su stara aškenazijska njemačka porodica.[α 2] Poslije mature u 1903. u münchenskom Wilhelmsgymnasiumu, studirao je historiju, njemačku filologiju i filozofiju na univerzitetima u Münchenu i u Berlinu, a još kao student napisao je svoje prve književne tekstove, dobivši prvo mjesto na jednom književnom natječaju. Diplomirao je 1907. kod Francisa Munckera sa tezom o djelu Der Rabbi von Bacharach Heinricha Heinea iz 1840. Poslije studija, postao je pozorišni kritičar i 1908. osnovao Der Spiegel, časopis za kulturu koji je objavio petnaest brojeva od aprila 1908. prije nego što će se uliti u časopis Die Schaubuhne S. Jacobsohna, kasnije preimenovanim u Die Weltbuhne 1918. godine. Feuchtwanger je nastavio pisati za taj list.

Godine 1912. oženio je Marthu Löffler (1891-1987), kćer bogatog münchenskog poduzetnika. Marta je bila trudna na vjenčanju, ali je beba umrla ubrzo nakon rođenja od porodiljske groznice. Po izbijanju Prvog svetskog rata služio je u njemačkoj vojsci, ali je rano pušten iz zdravstvenih razloga. Međutim, vojničko iskustvo je ukorijenilo njegovo razmišljanje i pomjerio ga prema ljevici. 1916. umro je njegov otac te je on iste godine objavio dramu zasnovanu na priči o Josephu Süßu Oppenheimeru (1698–1738) koja je premijerno prikazana 1917. godine, ali ju je on povukao nekoliko godina kasnije iz nezadovoljstva. U tim godinama proživeo je jedan period bolesti, što mu je onemogućilo učestovanje u Münchenskom ustanku i u Njemačkoj revoluciji u novembru 1918. godine.

Marta Löffler-Feuchtwanger

Ubrzo je postao značajna figura u münchenskim književnim krugovima, i tražio ga je mladi Bertolt Brecht. Njih dvojica su zajedno radili na nacrtima jednog od Brechtovih ranih djela, Leben Eduards des Zweiten von England (1923-1924), a Brecht spominje svog kolegu u posveti teksta drame, gdje piše: «Ovu dramu sam napisao sa Lionom Feuchtwangerom»[α 3][4] U tim godinama posvetio je se izradi tekstova za pozorišnu scenu. Ukupno ih ima desetak i imali su izvjesan uspjeh: 1918. izašli su Jud Süß, Die Kriegsgefangenen i Thomas Wendt, 1920. Der holländische Kaufmann, 1921. Der Amerikaner i 1923. dvije komedije Die Petroleuminsel i Wird Hill amnestiert? Međutim, tokom godina 1921/1925. njegovo interesovanje se pomjera prema historijskom romanu. Najuspešnije djelo je Jud Süß, napisano između 1921. i 1922. i objavljeno 1925. godine, koje je imalo vrlo dobar prijem u inozemstvu. Godine 1923. objavio je Die häßliche Herzogin, još jedan roman koji je bio dobro primljen, u kojem govori o burnoj sudbini Margarete, grofice od Tirola (1318-1369).

Naslovna stranica romana Jud Süß

Iz profesionalnih razloga preselio je se u Berlin 1925., a zatim u jednu veliku vilu u Grunewaldu 1932. godine, gdje je zaključio prvi dio tzv. «Josipove trilogije», roman Židovski rat (1932). Istodobno je nastavio sa radom kao publicist i novinarski komentator. Bio je jedan od prvih intelektualaca toga vremena – još 1920. – koji je satiričnim tekstovima i analizama vršio propagandu protiv rastućeg antisemitizma, a kasnije i protiv Hitlera. Objavljivanjem romana Uspjeh (1930) i Oppenheimovi (1933) postao je važan glasnogovornik opozicije protiv nacističkog pokreta. Naime, godine 1930. izlazi Uspjeh (Erfolg), roman koji prati uspon i pad (sic!) nacističke stranke u doba inflacije. U doba uspona nacista na vlast (1933) dovršava roman Braća Oppermanovi (nj. Die Geschwister Oppenheim), jedna od njegovih najboljih knjiga, porodična saga o padu firme za nameštaj koju je vodila njemačko-jevrejska porodica srednje klase u vrijeme uspona nacizma[α 4]. Prvo njemačko izdanje prodato je u oko 20.000 primjeraka.[5] Iste godine un aprilu, mladež nacističkog pokreta dodaje njegove knjige na spisak knjiga koje treba spaliti kako bi se njemačka kultura pročistila od antigermanskog duha.[7] Dana 25. augusta 1933. službeno vladino glasilo, Reichsanzeiger, uključilo je Feuchtwangerovo ime na listu onih kojima je njemačko državljanstvo oduzeto zbog «nelojalnosti njemačkom Reichu i njemačkom narodu».[8] Budući da se Feuchtwanger bavio i predvidio mnoge zločine nacista čak i prije nego što su oni došli na vlast, Hitler ga je smatrao ličnim neprijateljem, a nacisti su ga označili kao «neprijatelja države broj jedan», kako Feuchtwanger spominje u knjizi Unholdes Frankreich iz 1942. Dakle, doživljava da mu u Njemačkoj 1933. godine spaljuju knjige, oduzimaju doktorsku titulu i državljanstvo. Na turneji po Americi bio je počasni gost u Washingtonu na večeri koju je priredio tadašnji veleposlanik Friedrich von Prittwitz na isti dan – 30. januara 1933. – kada je Hitler imenovan kancelarom. Sljedećeg dana Prittwitz je dao ostavku sa mjesta ambasadora i nazvao Feuchtwangera da ga upozori da se ne vraća kući. Veliki dio porodice Feuchtwanger emigrirao je u inostranstvo. Dvije sestre nastanile su se u Palestini, gdje će provesti ostatak života, jedan brat u New Yorku, dok će braća Berthold i Fritz Naphtali umrijeti u Peru, prvi 1944., drugi 1956. Sestra Bella Ellen, udata za rabina Traubkatza, umrla je u koncentracionom logoru Theresienstadt 12. septembra 1943.

Lion je 1933. zajedno sa Marthom odselio u Sanary-sur-Meru kod Toulona, gdje će živjeti nekoliko godina. Visoka prodaja knjiga – osobito u anglofonskom svijetu – omogućila mu je relativno ugodan život u egzilu. U 1940. završio je Wartesaalski ciklus sa trećim romanom, Exil, preveden na engleski kao Paris Gazette[9]. Martha je odigrala ključnu ulogu u oblikovanju centra u južnoj Francuskoj u kojem su se okupljali izgnanici sa njemačkog govornog područja. Godine 1936, također u Sanaryju, napisao je Lažni Neron, roman u kojem se uspoređava rimski uzurpator Terencije Maksim sa Hitlerom.

Kao odgovor na nemarnost zapadnih sila prema nacističkoj Njemačkoj i fašističkoj Italiji[α 5], jedno vrijeme je naginjao prema sovjetskim komunizmom iz čežnje da pronađe najžešćeg neprijatelja njemačkog nacionalsocijalizma.[10] Kada je André Gide, na početku također bio naklonjen Sovjetskom Savezu, napisao izvještaj Retour de l'U.S.S.R. i kritizirao Staljinov progon nepopularnih komunista, Feuchtwanger je se angažirao na sovjetsku stranu i bio je pozvan u Sovjetski Savez.[11] Od 1. decembra 1936. do 5. februara 1937. otputovao je u Moskvu, gdje je boravio u luksuznom hotelu Metropol zajedno sa ljubavnicom Evom Herrmann, dok je se o paru brinuo njegov Artemij Khalatov[α 6]. Budući da nijedno od njih dvoje nije govorilo ruski, ovisili su o prevodiocima koje je obezbjeđivala sovjetska tajna služba a potom, domaćini su izravno pokušali politički indoktrinirati posjetioce.[12] Povratkom iz Rusije, u svojoj knjizi Moskau 1937 hvalio je život pod vladavinom Josifa Staljina, braneći Veliku čistku i lov na zamišljene «trockiste» i «narodne neprijatelje». Feuchtwangerova pohvala Staljina izazvala je gnjev Arnolda Zweiga i Franza Werfela[13], a sa druge strane knjigu su kritizirali i trockisti kao djelo naivne apologetike.[14]

Kada je Francuska objavila rat Nemačkoj 3. septembra 1939., Feuchtwanger je bio interniran na nekoliko nedelja u Camp des Milles. Zatim poslije njemačkog napada na Francusku 1940. godine, opet je zarobljen i ponovo zatočen u Les Milles. Poslije su zatvorenici internacijskog logora prebačeni u improvizovani šatorski tabor u blizini Nîmesa zbog naglog napredovanja njemačkih trupa. Odatle je prokrijumčaren u Marseilleu odjeven u žensko. Poslije višemjesečnog čekanja u Marseilleu, uspio je uz pomoć Variana Frya, Waitstilla Sharpa i Marthe Sharp pobjeći sa suprugom Marthom u Sjedinjene Države preko Španije i Portugala, zadržavši se nakratko u Estorilu. Shvativši da bi nacistički agenti mogli uhititi Feuchtwangera i u Portugalu, Martha Sharp je se odrekla mjesta na brodu Excalibur kako bi Feuchtwanger mogao odmah otploviti sa suprugom prema New Yorku.

Pacific Palisades, Los Angeles

Feuchtwanger je dobio politički azil u Sjedinjenim Državama i nastanio se u Los Angelesu 1941. Godine 1943. je kupio Villu Auroru u Pacific Palisadesu (Kalifornija) za tadašnju cijenu od 9.000 dolara[15] i tu nastavio pisati do kraja života. Godine 1944. bio je suosnivač izdavačke kuće Aurora-Verlag u New Yorku. Tokom makartizma bio je osumnjičen da je prosovjetski intelektualac a njegov prijateljski odnos prema Staljinu je svakako osporio njegovu naturalizaciju u Sjedinjenim Državama. Godine 1947. napisao je dramu o suđenjima vješticama u Salemu, Wahn oder der Teufel in Boston, koja je anticipirala tematiku kojom će se baviti Arthur Miller u komadu The Crucible. Predstava Wahna je premijerno izvedena u Njemačkoj 1949. godine, zatim je prevedena na engleski sa naslovom The Devil in Boston i izvedena u Los Angelesu 1953. godine. U New Yorku je predstavljen prijevod na jidišu. Godine 1953. Feuchtwanger je bio dobitnik nagrade Nationalpreis der Deutschen Demokratischen Republik za umjetnost i književnost.

Na kraju svog života, ponovo je se osvrnuo na jevrejske teme (Die Jüdin von Toledo, 1955) i podržao Državu Izrael kao jevrejsko utočište. Razbolio je se od raka želuca 1957. i nakon nekoliko operacija umro je od unutrašnjeg krvarenja u decembru 1958. Njegova supruga Martha je nastavila živjeti u njihovom primorskom domu i ostala je važna ličnost u izbegličkoj zajednici, posvetivši ostatak života radu muža.

Djela

[uredi | uredi kod]

Glavni dio svoga rada posvetio je historijskoj sudbini židovskog naroda. U podlozi njegovih romana i drama se nalazi široko povjesno istraživanje i primjena moderne psihologije. Uz spomen na njemačku i židovsku historiju, ta djela su često zasjenjivala suvremene situacije i probleme, poput uspona nacizma i novog progona Židova. Kritika ga često veže uz tematsko polje njemačke književnosti egzila (Exilliteratur).[16]

Spisak djela

[uredi | uredi kod]
Prvo izdanje knjige Unholdes Frankreich
  • Die Einsamen. Zwei Skizzen (proza, 1903)
  • [Kratke drame] (teatar, 1905-1906) :
    • Joel
    • König Saul
    • Das Weib des Urias
    • Der arme Heinrich
    • Donna Bianca
    • Die Braut von Korinth
  • Der Fetisch. Schauspiel in fünf Akten (teatar, 1906)
  • Heinrich Heines Rabbi von Bacherach (disertacija, 1907)
  • Karneval von Ferrara (proza, 1908)
  • Der tönerne Gott (proza, 1910)
  • Julia Farnese. Ein Trauerspiel in drei Akten (teatar, 1915)
  • Warren Hastings. Schauspiel in vier Akten und einem Vorspiel (teatar, 1915)
  • Jud Süß. Schauspiel in drei Akten (teatar, 1918)
  • Die Kriegsgefangenen. Ein Schauspiel in fünf Akten (teatar, 1918)
  • Thomas Wendt. Ein dramatischer Roman (teatar, 1918-1919)
  • Thomas Wendt (proza, 1920)
  • Der holländische Kaufmann. Ein Schauspiel (teatar, 1920)
  • Die Petroleuminsel. Ein Stück in drei Akten (teatar, 1923)
  • Wird Hill amnestiert? Komödie in vier Akten (teatar, 1923)
  • Jud Süß (proza, napisan 1921/1922, obj. 1925)
  • Der Amerikaner oder die entzauberte Stadt. Eine melancholische Komödie in vier Akten (teatar, 1921)
  • Die häßliche Herzogin (proza, 1923)
  • Pep – J. L. Wetcheeks amerikanisches Liederbuch (pjesme, 19281, 19572)
  • Wartesaal-Trilogie:
Moskau 1937
    • Erfolg (proza, 1930) – (sh) Uspjeh
    • Die Geschwister Oppenheim (proza, 1933) – (sh) Oppenheimovi
    • Exil (proza, 1939)
  • Josephus-Trilogie:
    • Der jüdische Krieg (proza, 1932) – (sh) Židovski rat
    • Die Söhne (proza, 1935)
    • Der Tag wird kommen (proza, 1945)
  • Panzerkreuzer Potemkin (proza, 1946)
  • Unholdes Frankreich (memoari, 1942) – kasniji naslov: Der Teufel in Frankreich
  • Moskau 1937: Ein Reisebericht für meine Freunde (putopis, 1937)
  • Der falsche Nero (proza, 19361, 19472) – (sh) Lažni Neron
  • Die Brüder Lautensack (proza, 1943)
  • Die Gesichte der Simone (proza, 1942/1943)
  • Waffen für Amerika (proza, 1947/1948) – (sh) Oružje za Ameriku
  • Wahn oder der Teufel in Boston (1947)
  • Venedig (Texas) und vierzehn andere Erzählungen (proza, 1946)
  • Odysseus und die Schweine und vierzehn andere Erzählungen (proza, 1950)
  • Goya oder der arge Weg der Erkenntnis (1951)
  • Narrenweisheit oder Tod und Verklärung des Jean-Jacques Rousseau (proza, 19521, 19532, 19553)
  • Die Jüdin von Toledo (proza, 1955)
  • Jefta und seine Tochter (proza, 1957) – (sh) Jefta i njegova kći
  • Ein möglichst intensives Leben. Die Tagebücher (dnevnici 1906-1940, posmr. 2018)

Povezano

[uredi | uredi kod]

Bilješke

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Osim Liona bili su Ludwig (1885-1947), kasnije advokat; Martin Moshe (1886-1952), isto novinar i pisac; Fritz Naphtali (1888-1856), Bella Ellen (1891-1943), Henriette (1892-1979); Berthold (1896-1944) i Martha (1897-1960).[1]
  2. ↑ Feuchtwangerovi židovski preci potiču iz srednjefrankonskog grada Feuchtwangena. Poslije pogroma iz 1555. godine, grad je protjerao sve svoje Židove. Neki od prognanih su se kasnije nastanili u Fürth, gdje su ih zvali Feuchtwanger («Feuchtwangenovci»).[2] Feuchtwangerov djed Elkan Feuchtwanger (1823-1902) doselio je u München sredinom 19. vijeka.[3]
  3. ↑ B. Brecht : «Dieses Stück schrieb ich mit Lion Feuchtwanger.»
  4. ↑ Die Geschwister Oppenheim će kasnije biti prodana u oko 250.000 primjeraka širom svijeta i prevedena na preko deset jezika.[5] Nekoliko mjeseci nakon prvog objavljivanja, roman je preveden na engleski pod naslovom The Oppermanns i objavljen u Sjedinjenim Državama.[5] U prvom izdanju, prezime je promijenjeno iz Oppermann u Oppenheim jer, kako tvrdi Maik Grote, pri tiskanju romana Feuchtwangerov brat je dobio prijeteće pismo, u kojem izvjesni profesor Oppermann, među ostalom vođa SA, piše da nikada nije postojala jevrejska porodica sa tim prezimenom, a da to on može dokazati svojim rodoslovom koji seže do 13. vijeka. Potom je Feuchtwanger obavijestio nakladnika Querida o pismu i zatražio da promijeni prezime.[6]
  5. ↑ Vidi: Anglo-njemački pomorski sporazum iz 18. juna 1935., remilitarizacija Rheinlanda (1936), podrška frankovim falangama u građanskom ratu; talijanski napad na Abesiniju.
  6. ↑ Artemij Khalatov (1894-1938), sovjetski političar i državnik.

Izvori

[uredi | uredi kod]
  1. ↑ Specht 2013
  2. ↑ Sternburg 1987: str. 40
  3. ↑ Jaretzky 1984: str. 9
  4. ↑ (de) Mazumdar, Shaswati (1998). Feuchtwanger, Brecht : der Umgang mit der indischen Kolonialgeschichte : eine Studie zur Konstruktion des Anderen. Würzburg: Königshausen & Neumann. str. 156. 
  5. ↑ 5,0 5,1 5,2 Cohen, Joshua (03. 10. 2022). „A Classic Novel of the Nazis' Rise That Holds Lessons for Today”. The New York Times. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  6. ↑ Lorenz, Dagmar C. G. (2018). Nazi Characters in German Propaganda and Literature. Brill Publishers. str. 56. ISBN 978-9004365261. 
  7. ↑ (de) „„Schwarze Liste“ von Dr. Wolfgang Herrmann, 16. Mai 1933”. www.berlin.de. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  8. ↑ (de) „Erste Ausbürgerungsliste 1933”. Künste im Exil. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  9. ↑ (en) „Paris gazette”. New York Public Library Digital Collections. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  10. ↑ Schlogel, Karl (2017). Moscow, 1937. Cambridge: Polity Press. ISBN 9780745650760. 
  11. ↑ (de) Buch, Hans Christoph (15/1992.). „Wer betrügt, betrügt sich selbst”. Die Zeit. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  12. ↑ Hartmann, Anne (1995). „Der Stalinversteher – Lion Feuchtwanger in Moskau 1937.”. Osteuropa (Berliner Wissenschafts-Verlag) 64 (11/12): 59-80. 
  13. ↑ „Časopis za proučavanje L. Feuchtwangera i egzila”. Feuchtwanger and Exile Studies Journal (International Feuchtwanger Society / University of Southern California Libraries) 34. 2021. Pristupljeno 17. 01. 2023. 
  14. ↑ Wagner 1996
  15. ↑ (en) „Villa Aurora: Present, Past, and Future”. www.vatmh.org. Pristupljeno 18. 01. 2023. 
  16. ↑ (de) Rochus, Gerhild (2013). Handbuch der deutschsprachigen Exilliteratur. Von Heinrich Heine bis Herta Müller. Berlin: De Gruyter. str. 671. ISBN 3110256754. , str. 297-298.

Bibliografija

[uredi | uredi kod]
  1. 1Lib1Ref #1Lib1RefCEE
Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Lion_Feuchtwanger&oldid=41843023