Афрички биво

 

Афрички биво је висине до 1,7 и дужине до 3,4 метара, а тело и грађа је скоро идентична грађи домаћег говеда. Маса ових бивола достиже и до 900 килограма; мужјаци су крупнији од женки.^[5] Имају кратке ноге, врло снажно и дебело тело и реп који се завршава китњасто. Афрички биво је и највећи и најјачи члан рода говеда. Посебно се истиче необичним роговима који су спљоштени, закривљени према унутра и покривају читаво чело тако да само у средини остаје слободна уска пруга.^[3] Женка на свет доноси по једно младунче, које се од ње не одваја прве две године. У просеку биво живи 25 година.

Афрички бивол је веома робусна врста. Његова висина рамена може да се креће од 1,0—1,7 m (3,3—5,6 ft), а дужина главе и тела може да се креће од 1,7—3,4 m (5,6—11,2 ft). Реп може бити дугачак од 70—110 cm (28—43 in).^[6] У поређењу са другим великим бовидима, има дугачко, али здепасто тело (дужина тела може премашити дивљег воденог бивола, који је тежи и виши) и кратке, али дебеле ноге, што резултира релативно кратком стајаћом висином. Кејпски биволи су тешки од 425—870 kg (937—1.918 lb), при чему су мужјаци обично већи од женки, достижући горњи распон тежине.^[7] Поређења ради, афрички шумски биволи, са 250—450 kg (550—990 lb), су само упола те величине.^[8] Глава му је ниско ношена; њен врх се налази испод задње линије. Предња копита бивола су шира од задњих, што је повезано са потребом да се издржи тежина предњег дела тела, који је тежи и моћнији од задњег.

Непредвидива природа и величина ових џинова их сврстава у ред најопаснијих афричких животиња.

Увек живе у крду које понекад броји неколико стотина јединки. Најчешће настањује мочварне пределе, а по читав дан проводи спавајући или преживљавајући на једном месту, најрадије у некој бари или у јами са муљем. Касно поподне или предвече устаје и без прекида пасе читаву ноћ до раног јутра. Воле станишта где близу постоји извор воде. Кад побесни или се уплаши, гази све што му се нађе на путу, с обзиром да је врло јака и брза животиња која достиже брзину од 55km/h. Није га могуће припитомити, чак ни укрштањем са домаћом стоком.

Сем човека и лава биво нема правих непријатеља. Хијене и крокодили којих су мочваре препуне са времена на време ухвате неког младог бивола.

Постоје две различите форме ове врсте — саванска и шумска, а сем ових подврста постоје и краткороги, нилски и планински биво. Убедљиво највећа и најраспрострањенија подврста је савански афрички биво.

Слика	Подврста	Опис	Дистрибуција
	Syncerus caffer caffer (кејпски бафало)	Именована и највећа подврста, са великим мужјацима тежине до 870 kg (1.920 lb). Просечна тежина бикова из Јужне Африке била је 753 kg (1.660 lb).[9] У Националном парку Серенгети, осам бикова је слично томе просечно тежило 751 kg (1.656 lb).[10] У једном истраживању, одрасли бикови и краве из Националног парка Кругер су у просеку тежили 590 kg (1.300 lb) и 513 kg (1.131 lb) респективно.[11] У Кенији и у Боцвани, просечна тежина одрасле јединке ове расе је процењена на 631 kg (1.391 lb).[12][13] Биволи ове подврсте који живе на југу континента, приметно високи по величини и жестини, су такозвани кејпски биволи. Боја ове подврсте је најтамнија, скоро црна.	Јужна и Источна Африка.
	S. c. nanus (шумски бивол, патуљасти бивол или конгоански бивол)	Најмања подврста; висина у хрбату је мања од 120 cm, а просечна тежина је око 270 kg (600 lb), или отприлике величине зебре, и два до три пута лакша по маси од номиноване подврсте.[10][14] Боја је црвена, са тамнијим мрљама на глави и раменима и ушима, формирајући четкицу. Ова подврста се толико разликује од кејпског бивола да неки истраживачи још увек сматрају да је то посебна врста, S. nanus. Хибриди између кејпског и шумског бивола нису неуобичајени.	Шумске области централне и западне Африке.
	S. c. brachyceros (судански бафало)	Интермедијер између прве две подврсте. Његове димензије су релативно мале, посебно у поређењу са другим биволима који се налазе у Камеруну, који теже упола мање од кејпске подврсте (бикови тежине 600 kg (1.300 lb) се сматрају веома великим). Одрасле јединке имају просечну тежину до 400 kg (880 lb).[15]	Западна Африка
	S. c. aequinoctialis (нилски бафало)	Сличан је кејпском бизону, али је нешто мањи, а боја му је светлија. Понекад се сматра да је ова подврста иста као и судански бивол.[16]	Централна Африка.
	S. c. mathewsi (планински бафало или вирунга бафало)	Није универзално признат од свих ауторитета.[17]	планинска подручја Демократске Републике Конго, Руанде и Уганде.

Афрички бивол је једна од најуспешнијих паса у Африци. Живи у саванама, мочварама и плавним равницама, као и на травњацима мопана, и у шумама већих планина Африке.^[18] Овај бивол преферира станиште са густим покривачем, попут трске и шикаре, али се може наћи и у отвореним шумама.^[19] Иако нису посебно захтевни у погледу станишта, вода им је потребна свакодневно, те зависе од вишегодишњих извора воде. Попут равничарске зебре, бивол може да живи на високој, грубој трави. Крда бивола косе траву и праве место селективнијим биљоједима. Када се храни, бивол користи свој језик и широки ред секутића да би јео траву брже од већине других афричких биљоједа. Биволи се не задржавају дуго на угаженим или осиромашеним површинама.

Осим људи, афрички биволи имају мало предатора и способни су да се бране од (и убијају) лавове.^[20] Лавови међутим редовно убијају и једу биволе, а у неким регионима биволи су примарни плен лавова. Често је потребно неколико лавова да оборе једног одраслог бивола, а цео чопор се може придружити лову. Међутим, пријављено је неколико инцидената у којима су усамљени одрасли мужјаци лавова успешно срушили одрасле биволе. Крокодил просечне величине обично напада само старе усамљене животиње и младу телад, иако могу да убију здраве одрасле јединке. Изузетно велики, стари мужјаци нилских крокодила могу постати полууобичајени предатори бивола.^[6][21][22] Гепард, леопард, афрички дивљи пас и пегава хијена су обично претња само новорођеној телади, иако су забележени већи кланови пегавих хијена који убијају краве (углавном гравидне) и, у ретким приликама, одрасле бикове.^[23]

Афрички бивол је подложан многим болестима, укључујући оне које се деле са домаћом говедом, као што су туберкулоза говеда, коридорска болест и слинавка и шап. Као и код многих болести, ови проблеми остају неактивни у популацији све док је здравље животиња добро. Ове болести, међутим, ограничавају легално кретање животиња и спроводи се ограђивање заражених подручја од незахваћених подручја. Неки чувари и менаџери дивљачи успели су да заштите и узгајају стада „без болести“ која постају веома вредна, јер се могу транспортовати. Најпознатији су напори Линдзи Хант да набави незаражене животиње из Националног парка Кругер у Јужној Африци. Неки биволи без болести у Јужној Африци продати су узгајивачима за близу 130.000 америчких долара.^[24]

 

Афрички биво на Викимедијиној остави.

 

Викиврсте имају више информација о чланку Афрички биво.

• Зоолошки врт Палић Архивирано на сајту Wayback Machine (18. април 2021)
• Video:Battle Kruger
• No attribution required Free African buffalo Images
• African buffalo images
•   „Buffalo, the name of two species of the true oxen”. The American Cyclopædia. 1879.