Magna Carta

Magna carta libertatum (енгл. The Great Charter) или Велика повеља слободе је енглески уставни документ из 1215. године којим је ограничена моћ енглеских краљева, конкретно краља Јована без Земље (Џона). Потписана је 15. јуна 1215. године у Ранимиду, западно од Лондона.

Велика повеља слобода се обично назива првим уставним актом како у Енглеској тако и у целом свету. Она представља темељ англосаксонске демократије, али и многих политичко-правних установа. Настала је као резултат неслагања између римског папе и краља Џона и његових барона у погледу краљевских права: захтевано је од краља да се одрекне одређених права и да поштује одређену законску процедуру, као и да прихвати да краљева воља може бити ограничена законом.^[1]

Настанак Велике повеље слобода

Јован без Земље (1199—1216) од почетка владавине је био принуђен да води ратове против француског краља Филипа II Августа, који се намерио да осваја плантагенетске поседе у Француској. Да би дошао до средстава за војевање Јован је стално повећавао порезе, одузимао градовима привилегије, хапсио и новчано кажњавао ритере и бароне, а имао и претензија према имању и богатству енглеске цркве. То га уводи у сукоб са папом Иноћентијем III, који га је искључио из цркве бацивши анатему на њега и позвавши Филипа II Августа да преузме енглески престо. Јован је тако морао да се помири са папом и за узврат прихвати статус папиног вазала и плаћање годишњег данка, чиме је и практично Енглеска изгубила самосталност.^[2]

Незадовољство Јовановом владавином доводи до отпора свих слојева слободних људи. У таквим околностима краљ није имао избора и 15. јуна 1215. године је прихватио састанак на пољани Ранимид (Rannymede) на јужној обали Темзе, недалеко од замка у Виндзору. После четири дана жучних расправа, својим великим печатом је потврдио да прихвата захтеве незадовољних феудалаца, који су формулисани у Повељи.

Овај документ свој назив, који није настао приликом доношења (Јован га назива само "повеља"), дугује каснијој повељи Хенрија III из 1237. године у којој краљ обећава да ће поштовати "Libertates Magnae cartae" . Коначни назив Велика повеља слобода се приписује Едварду I који је својом повељом из 1297. године потврдио поменуту повељу свог оца Хенрија III из 1225. године и притом је назвао "Magna carta de libertatibus Angliae".

У време доношења Велике повеље слобода овај документ је одражавао сасвим другачије амбиције његових твораца, који по свему судећи нису били свесни далекосежног, епохалног домета овог дела.

Оригинални текст Велике повеље слобода је написан на пергаменту, на латинском, званичном језику државних докумената, а она није била подељена на чланове. Подела на чланове уведена је тек у XVIII веку ради лакшег упоређивања садржаја са Хенријевом повељом из 1225. године која је нумерацију на поједина поглавља добила у XVII веку.

Карактеристике и значај Велике повеље слобода

Читав свет под појмом Magna carta подразумева чувени документ Јована без Земље. Међутим, у самој Енглеској тај назив се пре свега односио на повељу Хенрија III из 1225. године. Додуше, њене најважније одредбе су веома сличне одредбама из изворника. У Енглеској се, у ствари, под Magna carta подразумева, поред Јованове, још три повеље које су донете за време владавине његовог малолетног сина Хенрија III (из 1216, 1217. и 1225. године).

Ипак, мит о Великој повељи слобода се са разлогом везује баш за повељу из 1215. године како због временског приоритета тако и због тога што је потврђивана од разних владара више од 50 пута.

Иако постоје бројна доумљена око правне природе Magna carta Libertatum ваља истаћи да овај документ садржински није унео много нових битних елемената у већ постојеће односе већ је углавном само потврђивао права за која су енглески племићи сматрали да им припадају од раније. Она вуче порекло из бројних претходних повеља, нарочито из оне коју је Хенри I издао 1100. године, у којој су углавном озакоњени стари обичаји о односу владара и племства те у основи она није имала тако револуционаран и иноваторски карактер какав јој се данас обично придаје. Такође, пре је имала практичне него теоријске циљеве, на шта указује и историјски контекст у коме је и настала.^[3]

Велика повеља је први корак у дугог историјског процеса који је довео до владавине уставног закона. Она је постала и остала симбол ограничења власти и самовоље владара помоћу правне норме, оличење гаранције за права и слободе људи, начела законитости и правне сигурности.

У самој Енглеској, али ни у свету, она није ни прва ни последња краљевска повеља овог типа, нити је садржала нека битно нова права, она је ипак јединствена по својој историјској улози. Не само да је предвидела средства која ће гарантовати поштовање угрожених привилегија и слобода, створивши свест да власт краља није неограничена, него се са разлогом баш на њу позивало када је започела борба за народна права под династијом Стјуарта. Јер управо она је наговестила идеју конституционализма, супрематије права и почела да крчи пут ка уставној монархији.^[4]

Значајне одредбе Велике повеље слобода

Magna Carta Libertatum из 1215. године је у основи типичан феудални документ о правима и обавезама вазала. Иако је повеља ограничила краљевску моћ и у своје 63 ставке покрила многа питања, углавном је заступала велепоседничке интересе. Питања обухваћена повељом кретала су се од права слободних људи на суђење и правду, па све до тежина и мера, рибарских врша и страних трговаца.

Магна карта је, такође, ограничила права шерифа, чувала слободе и привилегије округа и градова и начинила споразум са Круном да се неће мешати у права цркве нити у црквене изборе, као и то да неће без пристанка крунског савета наметати Клеветнички данак или било какав други порез.

" Пред Богом смо подарили, и овом повељом потврдили, у наше име и у име наших наследника, да Енглеска црква буде вечно слободна и да ужива своја неокрњена права и своје неумањене слободе."^[5]

Поштовање повеље осигурано је коначним ставкама, које су давале овлашћење Већу 25 барона (Веће 25 барона чине: 24 барона и градоначелник Лондона. Оно има карактер судског органа и непрестано контролише краља (члан 61)) да се подигну на оружје против краља уколико се он не буде придржавао услова Повеље.

"Барони ће између себе изабрати двадесет петорицу да чувају и свим својим моћима осигурају поштовање мира и слободе које су им дате и ово повељом потврђене. Ако ми, наш врховни судија, наши службеници или било који наш слуга икога у било чему повредимо или прекршимо било коју одредбу о миру и овом јемству и четворица од речених двадесет пет барона сазнају за повреду, они ће доћи нама – или, у нашој одсутности из Краљевства, нашем врховном судији, – да то саопште и траже да се то сместа исправи. Ако ми, или за време нашег боравка у иностранству наш врховни судија, у року од четрдесет дана, рачунајући од дана када је нама или њему саопштена повреда, не прибавимо никакво задовољење, четири барона ће предмет саопштити осталима од двадесет пет барона, који нам могу, уз подршку целе земље, запленити или напасти на сваки могући начин, одузимајући наш тврђаве, имања, имовину и било шта друго, поштедевши једино нас лично, те краљицу и нашу децу и све дотле док не осигурају онакву накнаду као што су то одлучили. Кад осигурају уклањање неправде они ће нам поново исказивати своју уобичајену послушност."^[5]

Три дана након усвајања Магна карте Џон је потражио, а касније и добио, папску осуду овог документа, што је четири месеца касније довело до првог Рата барона. И поред тога што су Повељу средњовековни и тјудорски владари углавном игнорисали, сматра се да је значајно утицала на принципе енглеске уставне слободе и да је била модел за уставе нових независних земаља широм света.

Овом повељом се краљ обавезао да не захтева од феудалаца већа плаћања него што је обичајима устаљено, а уколико би новац био и преко тога потребан, могао се одобрити само уз сагласност Општег савета краљевине - сабора свих барона. Такође, барони од вазала неће тражити плаћања која нису утврђена обичајима.

Чланом 39 краљ се обавезао да неће хапсити феудалце без одлуке суда, који морају сачињавати људи равни по статусу, па се по тумачењу правника и политичара Едварда Коука овај члан узимао као гаранција слободе личности уопште.

Члановима 20 и 21 краљ се обавезао да финансијски не уништава феудалце прекомерним новчаним казнама, док им се члановима 52, 53 и 55 гарантује сигурност својине.

Потврђене су старе повластице Лондона и других градова (члан 13), као и право трговаца да слободно улазе и излазе из Енглеске и тргују без ограничења, као и начело реципроцитета у односу према страним трговцима (члан 41)

Слободним сељацима је обећано да неће бити оптерећени неподношљивим глобама и наметима.

"Убудуће никоме нећемо допустити да од својих слободних људи убире доприносе, осим у сврху његовог откупа из заробљеништва, поводом проглашења витезом његовог најстаријег сина и (једанпут) поводом удаје његове најстарије кћери. У свим тим случајевима убираће се само умерени доприноси."^[6]

У више чланова на крају текста се признају одређене злоупотребе краљевих чиновника и обећава њихово отклањање, а посебан значај има одредба према којој се шуме и речне обале изузимају из краљеве власти.

Повеља садржи и низ одредби које регулишу наследне и својинске односе, старатељство, зајам, судски поступак, јединствени систем мера, итд.

Осим што гарантује одређена права безмало свим друштвеним слојевима, Magna carta регулише и органицацију власти. Уз краља, предвиђено је не самопостојање него и надлежност Општег савета краљевине (Commune concilium) који се бави питањем финансија, али је и овлашћено да суди баронима, да бира Веће 25 барона, итд.^[7]

Велика повеља слобода данас

Од првобитних 40 до данас су преживела 4 оригинална рукописа који се чувају у Енглеској ( Британском музеју, Дому лордова у Вестминстерској палати и два у библиотекама катедрала у Линколну и Салсбурију). Но, ни на једном се није сачувао краљев велики печат којим је гарантована аутентичност документа, јер га је краљ својеручно потписао.

Данас туристи могу видети у Вашингтону у потонди, на улазу у зграду америчког Конгреса на Капитолхилу, златну реплику Магна карте, коју је Велика Британија поклонила Сједињеним Америчким Државама поводом 200. годишњице Декларације о независности.

Други примерак овог документа доступан туристима у Америци налази се у згради Националног архива у Вашингтону, али је у питању преписа повеље Едварда I из 1279. године, која је купљена на једној аукцији и у приватном је власништву и на њој је преживео и краљевски печат.

Данашњи читалац у Великој повељи слобода неће препознати широко дефинисане теоријске принципе, какве очекује од једне политичке декларације, већ само низ феудалних одредби техничког карактера. Но, кроз тумачења, каква су она судије и посланика сер Едвард Коука, њој се придавала нова садржина и у њој се налазио основ за гарантовање личне слободе и својине, поротно суђење, итд. Мада је, дакле, првенствено представљала практични документ који је решавао тренутне политичке проблеме уз позивање на већ постојеће привилегије, ипак јој се не може порећи да је унела и понеку новину. Она је у суштини конституисала поједине правне и политичке принципе који су инспирисали каснија покољења и представљају баштину целокупног човечанства.^[4]

Најзначајније од свега је да Magna Carta Libertatum живи и данас као део позитивног права Енглеске, а целокупна англосаксонска политичка и правна мисао такође налази у њој корене свог устројства. С обзиром на то да је Енглеска земља неписаног устава, са тзв. историјском уставношћу, где се уставна правила извлаче из већег броја докумената или судских пресуда доношених у различитим временима значај Велике повеље слобода је још већи. Стога она и данас представља уставни основ за гарантовање слободе личности, нарочито у погледу забране незаконитог хапшења, права на вођење судског поступка- тзв. due process of law, итд. Тако Велика повеља слобода, заједно са другим изворима, сачињава део модерног "историјског устава" Енглеске.

Види још

Magna Charta Universitatum

Референце

^ Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 213.
^ * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 214.
^ * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 213.
^ ^а ^б * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 217.
^ ^а ^б „Magna carta libertatum-Учионица историје”.
^ „Magna carta libertatum- Учионица историје”.
^ * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 216.

Литература

Илустрована историја света, Младинска књига, Београд, 2006.
Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање

Barnes, Thomas Garden (2008). Shaping the Common Law: From Glanvill to Hale, 1188–1688. Stanford University Press. ISBN 978-0804779593.
Black, Charles (1999). A New Birth of Freedom: Human Rights, Named and Unnamed. New Haven, CN: Yale University Press. ISBN 978-0300077346.
Breay, Claire (2010). Magna Carta: Manuscripts and Myths. London: The British Library. ISBN 978-0-7123-5833-0.
Breay, Claire; Harrison, Julian, ур. (2015). Magna Carta: Law, Liberty, Legacy. London: The British Library. ISBN 978-0-7123-5764-7.
Browning, Charles Henry (1898). „The Magna Charta Described”. The Magna Charta Barons and Their American Descendants with the Pedigrees of the Founders of the Order of Runnemede Deduced from the Sureties for the Enforcement of the Statutes of the Magna Charta of King John. Philadelphia. OCLC 9378577.
Burdett, Francis (1810). Sir Francis Burdett to His Constituents. R. Bradshaw.
Carpenter, David A. (1990). The Minority of Henry III. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0413623607.
Carpenter, David (1996). The Reign of Henry III. London: Hambledon Press. ISBN 978-1852851378.
Carpenter, David A. (2004). Struggle for Mastery: The Penguin History of Britain 1066–1284. London: Penguin. ISBN 978-0-14-014824-4.
Clanchy, Michael T. (1997). Early Medieval England. The Folio Society.
Clark, David (2000). „The Icon of Liberty: The Status and Role of Magna Carta in Australian and New Zealand Law”. Melbourne University Law Review. 24 (3).
Cobbett, William; Howell, Thomas Bayly; Howell, Th.J.; Jardine, William (1810). Cobbett's Complete Collection of State Trials and Proceedings for High Treason and Other Crimes and Misdemeanors from the Earliest Period to the Present Time. Bagshaw.
Crouch, David (1996). William Marshal: Court, Career and Chivalry in the Angevin Empire 1147–1219. Longman. ISBN 978-0582037861.
Danziger, Danny; Gillingham, John (2004). 1215: The Year of Magna Carta. Hodder Paperbacks. ISBN 978-0340824757.
Davis, G.R.C. (1963). Magna Carta. The British Library Publishing Division. ISBN 978-0712300148.
Davis, John Paul (2013). The Gothic King: A Biography of Henry III. London: Peter Owen. ISBN 978-0-7206-1480-0.
Drew, Katherine F. (2004). Magna Carta. Greenwood Press. ISBN 978-0313325908.
Edwards, J.G. (1943). „Confirmatio Cartarum and Baronial Grievances in 1297”. The English Historical Review. 58 (231): 273—300. JSTOR 554340. doi:10.1093/ehr/lviii.ccxxxi.273.
Eele, Caroline (2013). Perceptions of Magna Carta: Why has it been seen as significant? (PDF) (Теза). 2014 Magna Carta 2015 Committee. Приступљено 18. 11. 2014.
Fryde, Natalie (2001). Why Magna Carta? Angevin England Revisited. Munster, Germany: LiT. ISBN 978-3825856571.
Fritze, Ronald; Robison, William (2002). Historical Dictionary of Late Medieval England 1272–1485. Greenwood Press. ISBN 978-0313291241.
Galef, David (1998). Second Thoughts: Focus on Rereading. Detroit, MI: Wayne State University Press. ISBN 978-0814326473.
Goodman, Ellen (1995). The Origins of the Western Legal Tradition: From Thales to the Tudors. Federation Press. ISBN 978-1862871816.
Greenberg, Janelle (2006). The Radical Face of the Ancient Constitution: St Edward's 'Laws' in Early Modern Political Thought. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521024884.
Hallam, Elizabeth M.; Everard, Judith A. (2001). Capetian France, 987–1328 (2nd изд.). Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-40428-1.
Hazeltine, H.D. (1917). „The Influence of Magna Carta on American Constitutional Development”. Ур.: Malden, Henry Elliot. Magna Carta commemoration essays. BiblioBazaar. ISBN 978-1116447477.
Hewit, H.J. (1929). Mediaeval Cheshire. Manchester, UK: Manchester University Press.
Hill, Christopher (2006). Winstanley 'The Law of Freedom' and Other Writings. Cambridge University Press. ISBN 978-0521031608.
Hillaby, Caroline (2013). The Palgrave Dictionary of Medieval Anglo-Jewish History. Palgrave Macmillan. ISBN 978-1137308153.
Hindley, Geoffrey (1990). The Book of Magna Carta. London: Constable. ISBN 978-0094682405.
Holt, James C. (1992a). The Northerners: A Study in the Reign of King John. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198203094.
Holt, James C. (1992b). Magna Carta. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521277785.
Holt, James C. (2015). Magna Carta (3rd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1107093164.
Holt, James C. (2008) [1993]. The Ancient Constitution in Medieval England (PDF). Liberty Fund. ISBN 978-0865977099.
Howard, A.E. Dick (2008). „Magna Carta Comes To America”. Fourscore. 58 (4).
Huscroft, Richard (2005). Ruling England, 1042–1217. Harlow, UK: Pearson. ISBN 978-0-582-84882-5.
Jobson, Adrian (2012). The First English Revolution: Simon de Montfort, Henry III and the Barons' War. London: Bloomsbury. ISBN 978-1-84725-226-5.
Kennedy, William Paul McClure (1922). The Constitution of Canada. Oxford: Oxford University Press.
Kewes, Paulina (2006). The Uses of History in Early Modern England. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0873282192.
Lewis, Suzanne (1987). The Art of Matthew Paris in the Chronica Majora. University of California Press. ISBN 978-0520049819.
Linebaugh, Peter (2009). The Magna Carta Manifesto: Liberties and Commons for All. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0520260009.
Mayr-Harting, Henry (2011). Religion, Politics and Society in Britain, 1066–1272. Harlow, UK: Longman. ISBN 978-0-582-41413-6.
McGlynn, Sean (2013). Blood Cries Afar: The Forgotten Invasion of England, 1216. London: Spellmount. ISBN 978-0752488318.
Menache, Sophia (2003). Clement V. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521521987.
Pocock, J.G.A. (1987). The Ancient Constitution and the Feudal Law: A Study of English Historical Thought in the Seventeenth Century. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0521316439.
Pollard, Albert Frederick (1912). The history of England; a study in political evolution. H. Holt.
Poole, Austin Lane (1993) [1951]. From Domesday Book to Magna Carta 1087–1216 (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press.
Powicke, F.M. (1929). „The Bull 'Miramur Plurimum' and a Letter to Archbishop Stephen Langton, 5 September 1215”. English Historical Review. 44: 87—93. doi:10.1093/ehr/xliv.clxxiii.87.
Powicke, Frederick Maurice (1963). The Thirteenth Century 1216–1307. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0198217084.
Prestwich, Michael (1997). Edward I. New Haven, CN: Yale University Press. ISBN 978-0300071573.
Ridgeway, H. W. (2010) [2004]. „Henry III (1207–1272)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/12950. (Subscription or UK public library membership required.)
Rothwell, Harry (1975). English Historical Documents 1189–1327. London: Eyre & Spottiswoode. ISBN 978-0413233004.
Russell, Conrad (1990). Unrevolutionary England, 1603–1642. Continnuum-3PL. ISBN 978-1852850258.
Scott, Robert McNair (2014). Robert The Bruce: King Of Scots. Canongate Books. ISBN 978-1847677464.
Simmons, Clare A. (1998). „Absent Presence: The Romantic-Era Magna Charta and the English Constitution”. Ур.: Shippey, Richard; Utz, Tom. Medievalism in the Modern World. Essays in Honour of Leslie J. Workman. Brepols Publishers.
Stimson, Frederick Jessup (2004). The Law Of The Federal And State Constitutions Of The United States. Lawbook Exchange Ltd. ISBN 978-1584773696.
Tatton-Brown, Tim (jul 2015). „Magna Carta at 800: Uncovering its Landscape Archaeology”. Current Archaeology (304): 34—37.
Thompson, Faith (1948). Magna Carta – Its Role In The Making Of The English Constitution 1300–1629. Minneapolis: University of Minnesota Press. ISBN 978-1299948686.
Turner, Ralph V. (2003a). „The Meaning of Magna Carta since 1215”. History Today. 53 (9).
Turner, Ralph (2003b). Magna Carta: Through the Ages. Routledge. ISBN 978-0582438262.
Turner, Ralph (2009). King John: England's Evil King?. Stroud, UK: History Press. ISBN 978-0-7524-4850-3.
Vincent, Nicholas (2012). Magna Carta: A Very Short Introduction. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-958287-7.
Vincent, Nicholas (2015). „From World War to World Heritage: Magna Carta in the Twentieth Century”. Ур.: Vincent, Nicholas. Magna Carta: The Foundation of Freedom, 1215–2015. London: Third Millennium Publishing. стр. 154–69. ISBN 978-1908990488.
Warren, W. Lewis (1990). King John. London: Methuen. ISBN 978-0413455208.
Weiler, Björn K.U. (2012). Henry III of England and the Staufen Empire, 1216–1272. Paris: Royal Historical Society: Boydell Press. ISBN 978-0-86193-319-8.
White, Albert Beebe (1915). „The Name Magna Carta”. The English Historical Review. XXX (CXIX): 472—75. doi:10.1093/ehr/XXX.CXIX.472.
White, Albert Beebe (1917). „Note on the Name Magna Carta”. The English Historical Review. XXXII (CXXVIII): 545—55. doi:10.1093/ehr/XXXII.CXXVIII.554.
Woolwrych, Austin Herbert (2003). Smith, David Lee, ур. Cromwell and Interregnum: The Essential Readings. Wiley-Blackwell. ISBN 978-0631227250.
Wright, Herbert G. (1919). The Life And Works Of Arthur Hall Of Grantham, Member Of Parliament, Courtier And First Translator Of Homer Into English. Book on Demand.
Wright, Patrick (1990). The River: A Thames Journey. London: BBC Books. ISBN 978-0563384786.
Ambler, S. T. (avgust 2015). „Magna Carta: Its Confirmation at Simon de Montfort's Parliament of 1265”. English Historical Review. CXXX (545): 801—30. doi:10.1093/ehr/cev202.
McKechnie, William Sharp (1914). Magna Carta: A Commentary on the Great Charter of King John with an Historical Introduction (PDF). Glasgow, UK: James Maclehose and Sons.
Royal Holloway University of London. „The Magna Carta and its Legacy, free online course”.

Спољашње везе

„Magna Carta Libertatum — одломци” (PDF). Архивирано из оригинала 30. 05. 2009. г.
„Велика повеља први пут изложена после 800 година”. Архивирано из оригинала 22. 09. 2015. г.
Све копије Магна карте први пут заједно на 800. годишњицу („Блиц“, 15. јул 2013)
„British Library”. Архивирано из оригинала 09. 06. 2015. г.
National Archives UK
British Parliament
Text of the Magna Carta 1297 as in force today (including any amendments) within the United Kingdom, from legislation.gov.uk.
„Magna Carta Libertatum”. Архивирано из оригинала 11. 09. 2018. г. Latin and English text of the 1215 charter
Text of Magna Carta English translation, with introductory historical note. From the Internet Medieval Sourcebook.
Magna Carta public domain audiobook at LibriVox

[1] Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 213.

[2] * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 214.

[3] * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 213.

[аутоматски_генерисано1-4] а ^б * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 217.

[аутоматски_генерисано2-5] а ^б „Magna carta libertatum-Учионица историје”.

[6] „Magna carta libertatum- Учионица историје”.

[7] * Сима Аврамовић, Војислав Станимировић (2018), Упоредна правна традиција, Београд, Универзитет у Београду-Правни факултет, Центар за издаваштво и информисање, стр. 216.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

Нормативна контрола
Међународне	FAST VIAF 2 3
Државне	Норвешка Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	Енциклопедија Британика IdRef 2