Jodovodonik
| |||
| Nazivi | |||
|---|---|---|---|
| Sistemski IUPAC naziv | |||
| Drugi nazivi
Jodan[1]
| |||
| Identifikacija | |||
3D model (Jmol)
|
|||
| ChEBI | |||
| ChemSpider | |||
| ECHA InfoCard | 100.030.087 | ||
| EC broj | 233-109-9 | ||
| Gmelin Referenca | 814 | ||
| KEGG[2] | |||
| MeSH | hydroiodic+acid | ||
| RTECS | MW3760000 | ||
| UNII | |||
| |||
| Svojstva | |||
| HI | |||
| Molarna masa | 127,91 g·mol−1 | ||
| Agregatno stanje | bezbojni gas | ||
| Gustina | 2,85 g cm-3 (na −47°C) | ||
| Tačka topljenja | −51 °C; −60 °F; 222 K | ||
| Tačka ključanja | −34 °C (−29 °F; 239 K) | ||
| Kiselost (pKa) | ≈ –9 (približno, u vodi,[5] 2.8 (u acetonitrilu)[6] | ||
| Baznost (pKb) | 23.5 | ||
| Indeks refrakcije (nD) | 1.466 | ||
| Dipolni moment | 0.38 D | ||
| Termohemija | |||
| Specifični toplotni kapacitet, C | 228.3 mJ K-1 g-1 | ||
| Standardna molarna entropija S |
206.59 J K-1 mol-1 | ||
Std entalpija
formiranja (ΔfH⦵298) |
26.40-26.60 kJ mol-1 | ||
| Opasnosti | |||
| Opasnost u toku rada | Toksičan, korozivan, štetan i iritant | ||
| Bezbednost prilikom rukovanja | hydrogen iodide hydroiodic acid | ||
| R-oznake | R20, R21, R22, R35 | ||
| S-oznake | S7, S9, S26, S45 | ||
| NFPA 704 | |||
| Tačka paljenja | Nezapaljiv | ||
| Srodna jedinjenja | |||
Srodna jedinjenja
|
Astatovodonik Bromovodonik | ||
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa). | |||
 verifikuj (šta je   ?)
| |||
| Reference infokutije | |||
Jodovodonik (HI) je diatomski molekul. Vodeni rastvor HI je poznat kao jodovodonična kiselina. Ona je jaka kiselina. HI se koristi u organskoj i neorganskoj sintezi kao jedan od primarnih izvora joda i kao redukujući agens.
Osobine
[уреди | уреди извор]HI je bezbojan gas koji reaguje sa kiseonikom i proizvodi vodu i jod. Sa vlažnim vazduhom, HI daje maglu (ili paru) jodovodonične kiseline. On je izuzetno rastvorna u vodi.
Jodovodonična kiselina
[уреди | уреди извор]Jodovodonična kiselina je rastvor čistog HI u vodi. Komercijalna jodovodonična kiselina obično sadrži 57% HI po masi. Rastvor formira azeotropnu smešu koji ključa na 127°C sa 57% HI, 43% voda. Jodovodonična kiselina je jedna od najjačih kiselina usled visoke stabilnosti njene konjugovane baze. Jodidni jon je najveći od svih uobičajenih halida, te je negativni naboj raspoređen preko velikog prostora. U kontrastu s tim, hloridni jon je znatno manji, i stoga je njegovo naelektrisanje koncentrovanije, što dovodi do jačih interakcija između protona i hloridnog jona. Slabija H+---I– interakcija HI molekula pospešuje disocijaciju protona od anjona, i ona je razlog da je HI najjača kiselina među hidrohalidima (teoretski izuzev astatovodonične kiseline).[7]
- HI(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + I–(aq) Ka ≈ 1010
- HBr(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + Br–(aq) Ka ≈ 109
- HCl(g) + H2O(l) → H3O(aq)+ + Cl–(aq) Ka ≈ 108
Priprema
[уреди | уреди извор]Industrijska priprema HI se vrši reakcijom I2 sa hidrazinom,, pri čemu se oslobađa i gasoviti azot.[8]
- 2 I2 + N2H4 → 4 HI + N2
Kad is izvodi u vodi, neophodno je da se destiliše HI.
HI se isto tako može destilisati iz rastvora NaI ili drugih alkalnih jodida u koncentrovanoj hipofosforastoj kiselini[9]. Sumporna kiselina se ne može koristiti jer ona oksiduje jodid do elementarnog joda.
HI se može pripremiti provođenjem vodonik sulfida kroz vodeni rastvor joda. Time se formira jodovodonična kiselina koja se zatim destiliše, i elementarni sumpor koj se može izfiltrirati.
- H2S +I2 → 2 HI + S
HI se može pripremiti kombinovanjem H2 i I2. Ovaj metod se obično primenjuje za dobijanje materijala visoke čistoće.
- H2 + I2 → 2 HI
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ а б в „hydrogen iodide (CHEBI:43451)”. Chemical Entities of Biological Interest (ChEBI). UK: European Bioinformatics Institute. IUPAC Names.
- ^ Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H.
- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ Perrin, D.D., Ionisation Constants of Inorganic Acids and Bases in Aqueous Solution; 2nd Ed., Pergamon Pres: Oxford, 1982.
- ^ Kütt, A.; Rodima, T.; Saame, J.; Raamat, E.; Mäemets, V.; Kaljurand, I.; Koppel, I. A.; Garlyauskayte, R. Yu.; Yagupolskii, Y. L.; Yagupolskii, L. M.; Bernhardt, E.; Willner, H.; Leito, I. Equilibrium Acidities of Superacids. J. Org. Chem. 2011, 76, 391–395. . doi:10.1021/jo101409p. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ) - ^ Wiberg, Egon; Wiberg, Nils; Holleman, Arnold Frederick (2001). Inorganic chemistry. Academic Press. стр. 371, 432—433. ISBN 978-0-12-352651-9.
- ^ Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (II изд.). Oxford: Butterworth-Heinemann. стр. 809—815. ISBN 0080379419..
- ^ Georg Brauer, Handbook of Preparative Inorganic Chemistry, vol. 1, 2nd ed., 1963, p. 286.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Wiberg, Egon; Wiberg, Nils; Holleman, Arnold Frederick (2001). Inorganic chemistry. Academic Press. стр. 371, 432—433. ISBN 978-0-12-352651-9.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]
| Нормативна контрола: Државне |
|---|
