[go: up one dir, main page]
More Web Proxy on the site http://driver.im/Пређи на садржај

Improvizaciono pozorište

С Википедије, слободне енциклопедије
Švedski glumci koji igraju u pozorišnim sportovima, takmičarski oblik improvizacije.

Improvizaciono pozorište, često nazivano improvizacija ili improv, oblik je pozorišta, često komedije, u kojem je većina ili sve ono što se izvodi neplanirano ili nepisano: izvođači spontano kreiraju sadržaj. U svom najčišćem obliku, dijalog, radnju, priču i likove igrači stvaraju u saradnji dok se improvizacija odvija u sadašnjemv vremenu, bez upotrebe već pripremljenog, napisanog scenarija.

Improvizacijsko pozorište postoji u izvedbi kao niz stilova improvizacijske komedije, kao i neke nekomične pozorišne predstave. Ponekad se koristi u filmu i na televiziji, kako za razvijanje likova i scenarija, tako i povremeno kao deo konačnog proizvoda.

Improvizacione tehnike se često koriste u dramskim programima za obuku glumaca za scenu, film i televiziju i mogu biti važan deo procesa proba. Međutim, veštine i procesi improvizacije koriste se i van konteksta scenskih umetnosti. Ova praksa, poznata kao primenjena improvizacija, koristi se u učionicama kao obrazovno sredstvo i u preduzećima kao način za razvijanje veština komunikacije, kreativnog rešavanja problema i podržavajućih sposobnosti timskog rada koje koriste improvizacioni igrači ansambla.[1] Ponekad se koristi u psihoterapiji kao sredstvo za sticanje uvida u ljudske misli, osećanja i odnose.

Istorija

[уреди | уреди извор]

Najranija dobro dokumentovana upotreba improvizacionog pozorišta u zapadnoj istoriji nalazi se u Atelanskoj farsi 391. pne. Od 16. do 18. veka izvođači komedija del arte improvizovali su na osnovu širokog okvira ulicam Italije. Tokom 1890-ih pozorišni teoretičari i reditelji poput Rusa Konstantina Stanislavskog i Francuza Žaka Kopoa, osnivača dva glavna toka glumačke teorije, oboje su u velikoj meri koristili improvizaciju u glumačkom treningu i na probama.[2]

Moderna istorija

[уреди | уреди извор]
Italijanski nobelovac Dario Fo prima međunarodno priznanje za njegov izrazito improvizacijski stil.

Moderne pozorišne igre improvizacije započele su kao dramske vežbe za decu, koje su predstavljale osnovnu temu dramskog obrazovanja početkom 20. veka, delom zahvaljujući progresivnom obrazovnom pokretu koji je pokrenuo Džon Djui 1916. godine.[3] Deo američkog javnog mnjenja pridaje zasluge Dadli Rigsu kao prvom vodvilju koji je koristio predloge publike za stvaranje improvizovanih skica na sceni. Vežbe improvizacije dalje je razvijala Viola Spolin tokom 1940-ih, 50-ih i 60-ih godina, i kodifikovala je u svojoj knjizi Improvizacija za pozorište,[4] prvoj knjizi koja je dala specifične tehnike za učenje rada i podučavanja improvizacionog pozorišta. Sedamdesetih godina 20. veka u Kanadi, britanski dramski pisac i reditelj Kit Džonston napisao je knjigu Impro: Improvizacija i pozorište, u kojoj su iznete njegove ideje o improvizaciji, i izumeo pozorišne sportove, koji su postali osnovni vid moderne improvizacione komedija i inspiracija za popularnu televizijsku emisiju Čija je linija uopšte?

Spolin je uticao na prvu generaciju savremenih američkih improvizatora u teatru Kompas igrači u Čikagu, što je dovelo do Drugog grada. Njen sin Pol Sils, zajedno sa Dejvidom Šeferdom, pokrenuo je Kompas igrače. Nakon propasti Kompas igrača, Pol Sils je osnovao Drugi grad. Oni su bili prve organizovane trupe u Čikagu, i savremeni čikaški pokret improvizacione komedije izrastao je iz njihovog uspeha.[5][6]

Godine 1987, Pozorište dosadnosti počelo je kao klub u Čikagu koji naglašava dugu formu improvizacije. Ovo ustanova se razvila na više lokacija u Čikagu i Njujorku. U njoj se održava najdugovečnija muzička improvizacija u istoriji u poslednjih 11 godina.[7]

Godine 2012, libanski pisac i reditelj Lusien Borjeili je improvizacionim pozorišnim tehnikama stvorio multisenzornu predstavu pod nazivom 66 minuta u Damasku. Ova predstava premijerno je izvedena na Londonskom međunarodnom pozorišnom festivalu i smatra se jednom od najekstremnijih vrsta interaktivnog improvizovanog pozorišta postavljenog na scenu. Publika igra ulogu otetih turista u današnjoj Siriji u hiperrealnom senzornom okruženju.[8]

Rob Vitig i Mark K. Marino razvili su oblik improvizacije za onlajn pozorišnu improvizaciju nazvan netprov.[9] Obrazac se oslanja na društvene medije da angažuju publiku u stvaranju dinamičnih izmišljenih scenarija koji se razvijaju u realnom vremenu.

Improvizaciona komedija

[уреди | уреди извор]

Savremena improvizaciona komedija, kakva se praktikuje na Zapadu, spada u dve kategorije: kratka i dugačka.

Improv u kratkom obliku sastoji se od kratkih scena obično napravljenih od unapred određene igre, strukture ili ideje i vođenih sugestijom publike. Mnoge vežbe u kratkom obliku prvobitno je kreirala Viola Spolin, koja ih je nazvala pozorišnim igrama, pod uticajem njenog treninga od stručnjaka za rekreativne igre Neve Bojd.[4] Kratkoživuća televizijska serija improvizovane komedije Čija je to linija uopšte? upoznala je američke i britanske gledaoce sa kratkom formom.

Improvizacija dugog oblika posebno se izvodi u Čikagu, Njujork Sitiju, Los Anđelesu; ima snažno prisustvo u Ostinu, Bostonu, Mineapolisu, Feniksu, Filadelfiji, San Franciscu, Sijetlu, Detroitu, Torontu, Vankuveru, Vašingtonu; i gradi sve veći broj sledbenika u Baltimoru,[10] Denveru, Kanzas Sitiju, Montrealu, Kolumbusu, Nju Orleansu, Omahi, Ročesteru,[11] i Havajima. Izvan Sjedinjenih Država, improvizovana duga forma ima sve veće prisustvo u Velikoj Britaniji, posebno u gradovima kao što su London, Bristol i na Edinburškom festivalskom frindžu.

U filmu i televiziji

[уреди | уреди извор]

Mnogi režiseri su se koristili improvizacijom u stvaranju filmova glavnog toka, kao i onih eksperimentalnih. Mnogi stvaraoci nemih filmova, poput Čarlija Čaplina i Bastera Kitona, koristili su improvizaciju pri snimanju svojih filmova, razvijajući gegove tokom snimanja i prilagođavajući radnju. Braća Marks bila su poznata po tome što su odstupila od scenarija koji su dobili, njihovi ad libi su često postajali deo standardne rutine i ulazili u njihove filmove. Mnogi ljudi, međutim, prave razliku između ad-libinga i improvizacije.[12]

Poboljšane tehnike komedije takođe su korišćene u hit televizijskim emisijama poput HBO-ove serije Bez oduševljavanja, molim, koju je kreirao Lari Dejvid sa UK Kanala 4 i ABC televizijske serije Čija je to linija uopšte? (kao i serija inspirisanih njima Dru Karijev šou zelenog ekrana i Dru Karijeva improv-a-ganza), i improvizovanih humorističkih emisija Nika Kanona Wild 'N Out i Hvala Bogu što ste ovde. Veoma rani američki improvizovani televizijski program bio je nedeljni polusatni program Šta se sada događa?,[13] koji je premijerno prikazan na njujorškom WOR-TV dana 15. oktobra 1949. godine i trajao je 22 epizode. „Improvizatori“ su bili šest glumaca (uključujući Larija Blajdena, Rosa Martina i Džina Alekandra - Džina Pagslija u to vreme) koji su improvizovali skečeve na osnovu situacija koje su predložili gledaoci. U Kanadi je serija Voz 48 improvizovana iz scenarija koji su sadržavali minimalne obrise svake scene, a humoristična serija Ovaj sitkom je ... Da se ne ponavlja uključila je dijalog izvučen iz šešira tokom epizode. Američka emisija Reno 911! sadržala je i improvizovani dijalog zasnovan na konturi radnje. Brzo i labavo je improvizovani igrani šou, poput Čija je to linija uopšte?. BBC-jevi sitkomi Brojno nadmašeni[14] i The Thick of It[15] takođe su sadržali neke improvizovane elemente.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hainselin, Mathieu; Aubry, Alexandre; Bourdin, Béatrice (2018). „Improving Teenagers' Divergent Thinking With Improvisational Theater”. Frontiers in Psychology (на језику: енглески). 9: 1759. ISSN 1664-1078. PMC 6167459 Слободан приступ. PMID 30319485. doi:10.3389/fpsyg.2018.01759. 
  2. ^ Twentieth Century Acting Training. ed. Alison Hodge. New York: Routledge, 2012.
  3. ^ „TheatreSports History”. interactiveimprov.com. 
  4. ^ а б Viola Spolin (1999). Improvisation for the Theater Third Edition. ISBN 978-0-8101-4008-0. 
  5. ^ The story of the Compass Players and its development into The Second City is told by first-hand interviews in Jeffrey Sweet's book "Something Wonderful Right Away" (Limelight Editions, 2004)
  6. ^ Janet Coleman's "The Compass: The Improvisational Theatre that Revolutionized American Comedy" (Centennial Publications of The University of Chicago Press, 1991).
  7. ^ „History of the Annoyance | The Annoyance Theatre & Bar”. theannoyance.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 2018-10-28. 
  8. ^ Lois Jeary. „Review of 66 Minutes in Damascus at Shoreditch Town Hall - Exeunt Magazine”. exeuntmagazine.com. 
  9. ^ „Current Issue - Dichtung Digital”. dichtung-digital.de. Архивирано из оригинала 24. 02. 2021. г. Приступљено 06. 12. 2020. 
  10. ^ „Baltimore's comedy scene continues to grow, nurture aspiring talent”. 
  11. ^ „Fall Back Comedy Festival this weekend”. Архивирано из оригинала 3. 11. 2012. г. Приступљено 2015-01-29. 
  12. ^ „improvise v. ad-lib”. 
  13. ^ „Tele Topics”. Television Daily. 
  14. ^ Ben Dowell. „BBC sitcom lets kids improvise”. the Guardian. 
  15. ^ „The Thick of It: Back in the loop”. The Independent. 

Literatura

[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Improvizaciono pozorište на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Improvizaciono_pozorište&oldid=28521264”