Сове
Сове Временски распон: Касни палеоцен до данас
| |
---|---|
Ретка „истачкана“ сова, (лат. Strix occidentalis caurina) | |
Научна класификација | |
Домен: | Eukaryota |
Царство: | Animalia |
Тип: | Chordata |
Класа: | Aves |
Кладус: | Afroaves |
Ред: | Strigiformes Wagler, 1830 |
Фамилије | |
Распрострањеност свих врста сова | |
Синоними | |
Strigidae sensu Sibley & Ahlquist |
Сове или ноћне грабљивице (лат. Strigiformes) представљају ред углавном усамљених птица грабљивица у који се данас убраја око 250 врста.[1] Лове плен углавном ноћу у чему им помаже претежно сива боја и скоро нечујан лет. Деле се у две савремене фамилије праве сове (Strigidae) и кукувије (Tytonidae). Углавном се хране ситним сисарима, птицама и инсектима, а поједине врсте се хране и рибом. Живе на свим континентима осим на Антарктику, великом делу Гренланда и појединим острвима.
Опис
[уреди | уреди извор]Сове карактерише оштар кљун, већ од корена снажно повијен према доле, који им служи за кидање плена, док су канџе дуге, јако савијене и врло шиљасте, а користе их као оружје за убијање и дохватање плена. Спољни од три предња прста на ногама је удешен да се може кретати као обртни прст, што је свакако од користи за дохватање малих, хитрих мишева, али служи и за добро обухватање гране, као и за седеће и пентрање по дрвећу.[2] Поред тога, имају прецизан слух и вид, који им омогућавају да и при најмањој светлости током ноћи успешно лове. Висина им је 10—70 cm. Тело им је збијено а глава, у поређењу са другим птицама, упадљиво велика и округла. Имају упадљив пернати оквир око очију, који се назива фацијални диск.
Очи
[уреди | уреди извор]Има крупне, избуљене и округле очи на предњој страни главе које јој омогућавају да добро процени удаљеност и брзину плена. Очи сове су непокретне, као и у већине птица, те мора да окреће главу да би преусмерила поглед. Главу може да окрене и до 180°, док се за неке врсте тврди да могу и до 270°.[3]
Очи сове су велике, рожњача је полулоптасто испупчена и велико сочиво је са обе стране повијено, те птица може слабу и расуту светлост додатно да прикупи. Оба ока су из бочног положаја померена ка напред, чиме је онемогућено да се један предмет фиксира са оба ока као код очију човека. Тиме се, иако сужава видокруг, појачава оштрина вида и повећава осећање дубине, а с тиме су у вези и опажања облика и оцена даљине. Тако сова, чак и у мрачној ноћи, примећује и најмање мишеве и баца се на њих, вођена својим сигурним оком. Сова нема мрежњаче по бочним површинама ока, већ се ова налази само на задњем зиду — у делу најоштријег вида. Поред тога, ова птица има много више видних штапића него видних чепова, за разлику од дневних птица, код којих је ситуација обрнута. С обзиром да штапићи служе за разликовање степена осетљивости, а чепићи за разликовање боја, гледање боја ноћу губи значај, па су се зато чепићи у очима ове сове еволуционо бројно смањили, док се број штапића повећао, а они сами јако издужили и тако постали осетљивији. Сходно овоме, дневна светлост често шкоди сови, па она стално затвара очи жмиркајући. Осим тога, да би се заштитило, око је осенчено венцем покретљивог перја које га обмотава као вео.[2]
Слух
[уреди | уреди извор]Док друге птице имају, по правилу, мале округле слушне отворе, код сове су ти отвори вертикално издужени и готово дуги скоро колико и сама глава. Међутим, слушни отвори јој нису смештени симетрично, већ је десни је мало изнад левог. Та асиметрија је од врсте до врсте мање или више изражена, али постоји код свих. Осим тога, многе сове имају упадљив „вео” око очију од паперјастог венца који усмерава звук према ушима. Заједно са пернатим ушима, тај вео јој служи за показивање расположења и често је упадљиве боје. Улогу слушних шкољки играју кратка и тврда пера која су смештена испред и иза слушног отвора и помажу при одређивању смера звука. Из истог разлога, сова има ширу лобању него већина птица. Због ове ширине, звук који долази са једне стране до једног ува, долази делић секунде касније до другог ува, што такође помаже у лоцирању предајника звука.
Изнад слушног канала издиже се напред један полумесечасти кожни набор, који је китом перја још више издигнут. Он може да се усправи и положи, тако да сова може да отклони набор и свуд око њега од покретљивог перја направи својеврсни левак, стварајући тако одличан пријемник за звук, што јој омогућава да цијук миша чује и на удаљености од 50 метара, чак и за време лета, кад су мишеви скоро нечујни.[2]
Лет
[уреди | уреди извор]Лет без шума је такође у вези са ноћним животом. Совино перје је јако меко, рашчешљано, еластично и повија се под најмањим притиском ваздуха. На предњем делу крила та рашчешљаност је толико велика да поменута пера имају тестераст облик. Код сове су и ноге обрасле густо ројтастим перјем, тако да ни на том делу тела не може да се јави оштар шум.
Као и код свих добрих летача, и код сове је крило дугачко, ка врху постепено сужено, знатно је широко и издубљено у виду корита. Нарочита творевина коју треба истаћи је чекињасто перје, које је израсло свуд око основе кљуна. Како је ово перје при дну стабла обложено великим бројем тактилних телашца, оно служи као орган за пипање.[2]
Понашање
[уреди | уреди извор]Већина сова је активно ноћу, када лове плен. Неке сове, међутим, лове у сумрак или у зору, међу којима и ритска сова (лат. Asio flammeus). Са друге стране, дан обично проводе одмарајући на гранама дрвећа, на зидовима или стенама, где су добро камуфлиране. Боја перја сова варира од црне, сиве, мрке, преко рђастожуте и рђастомрке до крем, беличасте или беле, а све у зависности од станишта у којима одређена врста живи, а тело је прошарано мрљама, цртама, пругама, таласима или цик-цак линијама. Боје и шаре представљају „заштитну одећу”, јер када рецимо кукувија током дана седи шћућурена на неком зиду, врло тешко се да приметити, док се сове које живе по дрвећу често веома јасно слажу са бојом коре. Уз то, оне заузимају чудне положаје па понекад више личе на чвор на грани или шта друго, само не на птицу.[2]
Исхрана
[уреди | уреди извор]Сова се при лову најчешће ослања на неопаженост у мраку ефекат изненађења. Неопаженост стичу углавном захваљујући боји свог перја, због којег су под одређеним условима скоро невидљиве. Узрок неопажености је и унутрашња „заставица” летних пера која је свиленкаста или вунаста, те им омогућава скоро нечујно летење. Једини изузетак су врсте које су специјализоване за лов на рибу и патуљасте сове.
Углавном се храни малим кичмењацима, првенствено глодарима, који су такође ноћне животиње, те тиме чине велику корист за човека.[2] Када ухвати плен, сова га растргне оштрим кљуном или канџама пре него што га поједе, осим у случајевима када је плен мали па га може појести целог. Варење код сове се врши врло брзо, захваљујући богатом лучењу јаких, растварајућих сокова, тако да се канал за варење врло брзо растерећује..[2] Након варења хране, сова избацује гвалице, односно повраћа несварљиве остатке плена попут костију, крљушти и перја које сажима у компактну куглицу округлог или издуженог облика. Гвалице се често избацују на регуларним местима на којима сова проводи време, па се често на тим местима могу наћи десетине куглица. Биолози често испитују ове куглице како би открили квантитет и тип плена којим се птица хранила.[4]
Јаја сове су обично бела и облика скоро савршене сфере. Сова полаже од два до дванаест јаја, у зависности од врсте, сваких 1-3 дана. Јаја се не излегу сва у исто време, те разлика у величини излеглих младунаца може да буде велика. Сове не граде гнезда, него траже себи пригодно станиште на дрвету, подземним тунелима, на зградама, шталама или у пећинама.
Најмања сова је патуљаста сова, тешка око 31 g. Неке пигмејске сове су тек нешто веће. Највеће сове су буљине или велике ушаре и сове врсте Bubo blakistoni, које могу досећи дужину од 76,2 cm, распон крила од преко 2 m и тежину од скоро 4,5 kg.
Еволуција сова
[уреди | уреди извор]Филогенетска позиција сова је још увек неразјашњена. На пример, по таксономији Сибли-Алквист, на основу хибридизације ДНК-ДНК, сове су блискије фамилији помракуша и њиховим сродницима (Caprimulgiformes) него дневним грабљивицама (Falconiformes), што је за последицу имало сврставање помракуша у Strigidae заједно са совама. Ипак, кладистичка[5] и молекуларна истраживања[6] се са овим не слажу, већ указују на сродност редова грабљивица, док су помракуше сродније чиопама.[7]
Постоји око 250 врсте сова, које су на основу молекуларних истраживања подељене у породице — типичне сове (Strigidae) и кукувије (Tytonidae).[6][8] У породицу правих сова данас се убрајају 223 врсте које су даље подељене у 25 родова, док су кукувије сачињене од два рода — Tyto и Phodilus који имају 25, односно 2 врсте.[1] Постоје фосилни остаци сова које не припадају ниједној од наведених фамилија, а које се од данашњих сова разликују мањом или другачијом специјализацијом за лов (попут приземних сова, Sophiornithidae). Род сова Ogygoptynx из раног палеоцена (пре 50 милиона година) се може узети као доказ да су сове постојале као засебна линија у време изумирања већине диносауруса, што их чини једном од најстаријих група копнених птица изван групе Galloanserae. Наводна „сова из доба Креде” (Bradycneme) је заправо диносаурус несродан птицама, вероватно елоптерикс (Elopteryx).
Током палеогена, дешавало се ширење реда Strigiformes у еколошке нише већ насељене другим облицима птица. У исто време су и савремени облици сова развили своје морфолошке и адаптивне карактеристике. До раног неогена, из овог реда су преостале само типичне сове и кукувије, представљене вероватно прецима данашњих родова. Специјација се десила тек након овог периода.
На граници између палеогена и неогена (пре око 25 милиона година), кукувије су биле доминантни тип сова барем у јужној Европи и суседним територијама Азије. Распрострањење фосилних и савремених линија сова указује на то, да је опадање бројности кукувија на територији Евроазије узроковано диференцијацијом и еволуцијом главних линија (родова и врста) у оквиру типичних сова. На подручју Америчких континената, разлог опадања бројности кукувија је експанзија имигрантних врста типичних сова.
Систематика сова
[уреди | уреди извор]Фосилни базални родови и родови неодређене систематске позиције
[уреди | уреди извор]- Berruornis (касни палеоцен, Француска) — базални род или у оквиру фамилије Sophornithidae
- Palaeoglaux (средњи до касни еоцен западне и континенталне Европе) — засебна фамилија Palaeoglaucidae, или у оквиру Strigidae
- Palaeobyas (касни еоцен/рани олигоцен, Француска) — Tytonidae или Sophiornithidae
- Palaeotyto (касни еоцен/рани олигоцен, Француска) — Tytonidae или Sophiornithidae
- Mioglaux (касни олигоцен или рани миоцен, западна и континентална Европа) — укључује „Bubo” poirreiri
- Intutula (рани/средњи и можда касни миоцен, континентална Европа) — укључује „Strix/Ninox” brevis
- Alasio (средњи миоцен, Француска)
- Strigiformes gen. et spp. indet. (рани олигоцен, Вајомин, САД: Olson 1985[9])
фамилија Ogygoptyngidae
[уреди | уреди извор]- род Ogygoptynx (средњи/касни палеоцен, Колорадо, САД)
фамилија Protostrigidae
[уреди | уреди извор]- род Eostrix (рани еоцен западних и континенталних делова САД и Енглеске, средњи еоцен зап. и кон. делова САД)
- род Minerva (средњи до касни еоцен зап. делова САД) — раније познат под називом Protostrix, укључује врсте „Aquila” ferox, „Aquila” lydekkeri, и „Bubo” leptosteus
фамилија Sophiornithidae
[уреди | уреди извор]- род Sophiornis
Праве сове, фамилија Strigidae
[уреди | уреди извор]- род Otus — 65 врста
- род Pyrroglaux — палау сова
- род Gymnoglaux — кубанска вриштећа сова
- род Ptilopsis — белоглава сова; две врсте
- род Mimizuku — буљина минданао
- род Bubo — овај род укључује родове Nyctea, Ketupa и Scotopelia; око 25 врста
- род Strix — око 15 врста
- род Ciccaba — 4 врсте
- род Lophostrix
- род Jubula
- род Pulsatrix — 3 врсте
- род Surnia — јастребача
- род Glaucidium — 30—35 врста
- род Xenoglaux
- род Micrathene — патуљаста сова
- род Athene — 2—4 врсте (у зависности од тога да ли су укључени родови Speotyto и Heteroglaux)
- род Aegolius — 4 врсте
- род Ninox — аустралазијске јастребаче; око 20 врста
- род Uroglaux — папуанска јастребача
- род Pseudoscops — јамајканска сова и вероватно ишарана сова
- род Asio — 6—7 врста
- род Nesasio — страшљива сова
- род Mascarenotus — 3 врсте; изумрле (око 1850)
- род Sceloglaux — изумрла (око 1914)
- род Grallistrix — 4 врсте (праисторијске)
- род Ornimegalonyx — карипске големе сове; 1—2 врсте (праисторијске)
- Strigidae incertae sedis
- „Otus” wintershofensis — фосилна сова (рани/средњи миоцен, Винтерсхоф, Немачка); можда сродна роду Ninox (Olson 1985)[9]
- „Strix” edwardsi — фосилна сова (касни миоцен)
- „Asio” pygmaeus — фосилна сова (рани плиоцен, Одеса, Украјина)
- сова са Ибице, Strigidae gen. et sp. indet.; праисторијска (Sánchez Marco 2004[10])
Кукувије, фамилија Tytonidae
[уреди | уреди извор]- род Tyto — типичне кукувије, усправне високе до 90 cm; око 15 врста и, вероватно, још једна у скорашње време изумрла врста
- род Phodilus — лучне сове, 1—2 врсте и, вероватно, још једна у скорашње време изумрла врста
- фосилни родови
- Nocturnavis (касни еоцен/рани олигоцен) — укључује „Bubo” incertus
- Necrobyas (касни еоцен/рани олигоцен до касног миоцена) — укључује „Bubo” arvernensis и Paratyto
- Selenornis (касни еоцен/рани олигоцен) — укључује „Asio” henrici
- Prosybris (вероватно рани олигоцен до раног миоцена)
Врсте
[уреди | уреди извор]- Aegolius acadicus (J. F. Gmelin, 1788)
- Aegolius funereus (Linnaeus, 1758)
- Aegolius gradyi Olson, 2012
- Aegolius harrisii (Cassin, 1849)
- Aegolius ridgwayi (Alfaro, 1905)
- Asio abyssinicus (Guérin-Méneville, 1843)
- Asio capensis (A. Smith, 1834)
- Asio flammeus (Pontoppidan, 1763)
- Asio madagascariensis (A. Smith, 1834)
- Asio otus (Linnaeus, 1758)
- Asio stygius (Wagler, 1832)
- Athene brama (Temminck, 1821)
- Athene cunicularia (Molina, 1782)
- Athene noctua (Scopoli, 1769)
- Bubo africanus (Temminck, 1821)
- Bubo ascalaphus Savigny, 1809
- Bubo bengalensis (Franklin, 1831)
- Bubo blakistoni Seebohm, 1884
- Bubo bubo (Linnaeus, 1758)
- Bubo capensis A. Smith, 1834
- Bubo cinerascens Guérin-Méneville, 1843
- Bubo coromandus (Latham, 1790)
- Bubo lacteus (Temminck, 1820)
- Bubo leucostictus Hartlaub, 1855
- Bubo magellanicus (R. Lesson, 1828)
- Bubo nipalensis Hodgson, 1836
- Bubo philippensis Kaup, 1851
- Bubo poensis Fraser, 1854
- Bubo scandiacus (Linnaeus, 1758)
- Bubo shelleyi (Sharpe & Ussher, 1872)
- Bubo sumatranus (Raffles, 1822)
- Bubo virginianus (J. F. Gmelin, 1788)
- Bubo vosseleri Reichenow, 1908
- Glaucidium albertinum Prigogine, 1983
- Glaucidium bolivianum C. König, 1991
- Glaucidium brasilianum (J. F. Gmelin, 1788)
- Glaucidium brodiei (Burton, 1836)
- Glaucidium californicum P. L. Sclater, 1857
- Glaucidium capense (A. Smith, 1834)
- Glaucidium castanopterum (Horsfield, 1821)
- Glaucidium castanotum (Blyth, 1850)
- Glaucidium cobanense Sharpe, 1875
- Glaucidium costaricanum L. Kelso, 1937
- Glaucidium cuculoides (Vigors, 1831)
- Glaucidium gnoma Wagler, 1832
- Glaucidium griseiceps Sharpe, 1875
- Glaucidium hardyi Vielliard, 1989
- Glaucidium hoskinsii Brewster, 1888
- Glaucidium jardinii (Bonaparte, 1855)
- Glaucidium minutissimum (zu Wied-Neuwied, 1830)
- Glaucidium mooreorum Silva, Coelho & Gonzaga, 2003
- Glaucidium nana (P. P. King, 1827)
- Glaucidium nubicola Robbins & Stiles, 1999
- Glaucidium palmarum Nelson, 1901
- Glaucidium parkeri Robbins & S. N. G. Howell, 1995
- Glaucidium passerinum (Linnaeus, 1758)
- Glaucidium perlatum (Vieillot, 1817)
- Glaucidium peruanum C. König, 1991
- Glaucidium radiatum (Tickell, 1833)
- Glaucidium sanchezi Lowery & R. J. Newman, 1949
- Glaucidium siju (d'Orbigny, 1839)
- Glaucidium sjostedti Reichenow, 1893
- Glaucidium tephronotum Sharpe, 1875
- Heteroglaux blewitti Hume, 1873
- Jubula lettii (Büttikofer, 1889)
- Ketupa flavipes (Hodgson, 1836)
- Ketupa ketupu (Horsfield, 1821)
- Ketupa zeylonensis (J. F. Gmelin, 1788)
- Lophostrix cristata (Daudin, 1800)
- Margarobyas lawrencii (P. L. Sclater & Salvin, 1868)
- Mascarenotus grucheti Mourer-Chauviré, Bour, Moutou & Ribes, 1994
- Mascarenotus murivorus (Milne-Edwards, 1873)
- Mascarenotus sauzieri (E. Newton & Gadow, 1893)
- Megascops albogularis (Cassin, 1849)
- Megascops asio (Linnaeus, 1758)
- Megascops atricapilla (Temminck, 1822)
- Megascops barbarus (P. L. Sclater & Salvin, 1868)
- Megascops centralis (Hekstra, 1982)
- Megascops choliba (Vieillot, 1817)
- Megascops clarkii (L. Kelso & E. H. Kelso, 1935)
- Megascops colombianus (Traylor, 1952)
- Megascops cooperi (Ridgway, 1878)
- Megascops guatemalae (Sharpe, 1875)
- Megascops hoyi (C. König & Straneck, 1989)
- Megascops ingens (Salvin, 1897)
- Megascops kennicottii (D. G. Elliot, 1867)
- Megascops koepckeae (Hekstra, 1982)
- Megascops marshalli (Weske & Terborgh, 1981)
- Megascops napensis (Chapman, 1928)
- Megascops nudipes (Daudin, 1800)
- Megascops petersoni (Fitzpatrick & O'Neill, 1986)
- Megascops roboratus (Bangs & Noble, 1918)
- Megascops roraimae (Salvin, 1897)
- Megascops sanctaecatarinae (Salvin, 1897)
- Megascops seductus (R. T. Moore, 1941)
- Megascops trichopsis (Wagler, 1832)
- Megascops vermiculatus Ridgway, 1887
- Megascops watsonii (Cassin, 1849)
- Micrathene whitneyi (J. G. Cooper, 1861)
- Nesasio solomonensis (Hartert, 1901)
- Ninox affinis Beavan, 1867
- Ninox boobook (Latham, 1801)
- Ninox burhani Indrawan & Somadikarta, 2004
- Ninox connivens (Latham, 1801)
- Ninox forbesi P. L. Sclater, 1883
- Ninox hypogramma (G. R. Gray, 1861)
- Ninox ios Rasmussen, 1999
- Ninox jacquinoti (Bonaparte, 1850)
- Ninox japonica (Temminck & Schlegel, 1845)
- Ninox leventisi Rasmussen et al, 2012
- Ninox meeki Rothschild & Hartert, 1914
- Ninox mindorensis Ogilvie-Grant, 1896
- Ninox natalis Lister, 1889
- Ninox novaeseelandiae (J. F. Gmelin, 1788)
- Ninox obscura Hume, 1872
- Ninox ochracea (Schlegel, 1866)
- Ninox odiosa P. L. Sclater, 1877
- Ninox philippensis Bonaparte, 1855
- Ninox punctulata (Quoy & Gaimard, 1832)
- Ninox randi Deignan, 1951
- Ninox reyi Oustalet, 1880
- Ninox rudolfi A. B. Meyer, 1882
- Ninox rufa (Gould, 1846)
- Ninox rumseyi Rasmussen et al, 2012
- Ninox scutulata (Raffles, 1822)
- Ninox spilocephala Tweeddale, 1879
- Ninox spilonotus Bourns & Worcester, 1894
- Ninox squamipila (Bonaparte, 1850)
- Ninox strenua (Gould, 1838)
- Ninox sumbaensis Olsen, Wink, Sauer-Gürth & Trost, 2002
- Ninox superciliaris (Vieillot, 1817)
- Ninox theomacha (Bonaparte, 1855)
- Ninox variegata (Quoy & Gaimard, 1830)
- Otus alfredi (Hartert, 1897)
- Otus alius Rasmussen, 1998
- Otus angelinae (Finsch, 1912)
- Otus bakkamoena Pennant, 1769
- Otus balli (Hume, 1873)
- Otus beccarii (Salvadori, 1876)
- Otus brookii (Sharpe, 1892)
- Otus brucei (Hume, 1872)
- Otus capnodes (Gurney, 1889)
- Otus collari Lambert & Rasmussen, 1998
- Otus cyprius (Madarász, 1901)
- Otus elegans (Cassin, 1852)
- Otus enganensis Riley, 1927
- Otus everetti (Tweeddale, 1879)
- Otus fuliginosus (Sharpe, 1888)
- Otus gurneyi (Tweeddale, 1879)
- Otus hartlaubi (Giebel, 1872)
- Otus icterorhynchus (Shelley, 1873)
- Otus insularis (Tristram, 1880)
- Otus ireneae Ripley, 1966
- Otus jolandae Sangster, B. F. King, Verbelen & Trainor, 2013
- Otus lempiji (Horsfield, 1821)
- Otus lettia (Hodgson, 1836)
- Otus longicornis (Ogilvie-Grant, 1894)
- Otus madagascariensis (A. Grandidier, 1867)
- Otus magicus (S. Müller, 1841)
- Otus manadensis (Quoy & Gaimard, 1832)
- Otus mantananensis (Sharpe, 1892)
- Otus mayottensis Benson, 1960
- Otus megalotis (Walden, 1875)
- Otus mentawi Chasen & Kloss, 1926
- Otus mindorensis (J. Whitehead, 1899)
- Otus mirus Ripley & Rabor, 1968
- Otus moheliensis Lafontaine & Moulaert, 1998
- Otus nigrorum Rand, 1950
- Otus pamelae Bates, 1937
- Otus pauliani Benson, 1960
- Otus pembaensis Pakenham, 1937
- Otus rufescens (Horsfield, 1821)
- Otus rutilus (Pucheran, 1849)
- Otus sagittatus (Cassin, 1849)
- Otus scops (Linnaeus, 1758)
- Otus semitorques Temminck & Schlegel, 1844
- Otus senegalensis (Swainson, 1837)
- Otus siaoensis (Schlegel, 1873)
- Otus silvicola (Wallace, 1864)
- Otus socotranus (Ogilvie-Grant & H. O. Forbes, 1899)
- Otus spilocephalus (Blyth, 1846)
- Otus sulaensis (Hartert, 1898)
- Otus sunia (Hodgson, 1836)
- Otus thilohoffmanni Warakagoda & Rasmussen, 2004
- Otus umbra (Richmond, 1903)
- Phodilus assimilis Hume, 1877
- Phodilus badius (Horsfield, 1821)
- Phodilus prigoginei Schouteden, 1952
- Pseudoscops clamator (Vieillot, 1808)
- Pseudoscops grammicus (Gosse, 1847)
- Psiloscops flammeolus (Kaup, 1852)
- Ptilopsis granti (Kollibay, 1910)
- Ptilopsis leucotis (Temminck, 1820)
- Pulsatrix koeniswaldiana (M. Bertoni & W. Bertoni, 1901)
- Pulsatrix melanota (Tschudi, 1844)
- Pulsatrix perspicillata (Latham, 1790)
- Pyrroglaux podargina (Hartlaub & Finsch, 1872)
- Sceloglaux albifacies (G. R. Gray, 1844)
- Scotopelia bouvieri Sharpe, 1875
- Scotopelia peli Bonaparte, 1850
- Scotopelia ussheri Sharpe, 1871
- Strix albitarsis (Bonaparte, 1850)
- Strix aluco Linnaeus, 1758
- Strix butleri (Hume, 1878)
- Strix chacoensis Cherrie & Reichenberger, 1921
- Strix davidi (Sharpe, 1875)
- Strix fulvescens (P. L. Sclater & Salvin, 1868)
- Strix hadorami Kirwan, Schweizer & Copete, 2015
- Strix huhula Daudin, 1800
- Strix hylophila Temminck, 1825
- Strix leptogrammica Temminck, 1832
- Strix nebulosa J. R. Forster, 1772
- Strix nigrolineata (P. L. Sclater, 1859)
- Strix nivicolum (Blyth, 1845)
- Strix occidentalis (Xántus de Vésey, 1860)
- Strix ocellata (R. Lesson, 1839)
- Strix rufipes P. P. King, 1827
- Strix sartorii (Ridgway, 1874)
- Strix seloputo Horsfield, 1821
- Strix uralensis Pallas, 1771
- Strix varia Barton, 1799
- Strix virgata (Cassin, 1849)
- Strix woodfordii (A. Smith, 1834)
- Surnia ulula (Linnaeus, 1758)
- Tyto alba (Scopoli, 1769)
- Tyto aurantia (Salvadori, 1881)
- Tyto capensis (A. Smith, 1834)
- Tyto deroepstorffi (Hume, 1875)
- Tyto furcata (Temminck, 1827)
- Tyto glaucops (Kaup, 1852)
- Tyto inexspectata (Schlegel, 1879)
- Tyto javanica (J. F. Gmelin, 1788)
- Tyto longimembris (Jerdon, 1839)
- Tyto manusi Rothschild & Hartert, 1914
- Tyto multipunctata Mathews, 1912
- Tyto nigrobrunnea Neumann, 1939
- Tyto novaehollandiae (Stephens, 1826)
- Tyto rosenbergii (Schlegel, 1866)
- Tyto sororcula (P. L. Sclater, 1883)
- Tyto soumagnei (A. Grandidier, 1878)
- Tyto tenebricosa (Gould, 1845)
- Uroglaux dimorpha (Salvadori, 1874)
- Xenoglaux loweryi O'Neill & G. R. Graves, 1977
Подврсте
[уреди | уреди извор]- Aegolius acadicus acadicus (J. F. Gmelin, 1788)
- Aegolius acadicus brooksi (J. H. Fleming, 1916)
- Aegolius funereus beickianus Stresemann, 1928
- Aegolius funereus caucasicus (Buturlin, 1907)
- Aegolius funereus funereus (Linnaeus, 1758)
- Aegolius funereus magnus (Buturlin, 1907)
- Aegolius funereus pallens (Schalow, 1908)
- Aegolius funereus richardsoni (Bonaparte, 1838)
- Aegolius funereus sibiricus (Buturlin, 1910)
- Aegolius harrisii dabbenei Olrog, 1979
- Aegolius harrisii harrisii (Cassin, 1849)
- Aegolius harrisii iheringi (Sharpe, 1899)
- Asio abyssinicus abyssinicus (Guérin-Méneville, 1843)
- Asio abyssinicus graueri Sassi, 1912
- Asio capensis capensis (A. Smith, 1834)
- Asio capensis hova Stresemann, 1922
- Asio capensis tingitanus (Loche, 1867)
- Asio flammeus bogotensis Chapman, 1915
- Asio flammeus cubensis Garrido, 2007
- Asio flammeus domingensis (Statius Müller, 1776)
- Asio flammeus flammeus (Pontoppidan, 1763)
- Asio flammeus galapagoensis (Gould, 1837)
- Asio flammeus pallidicaudus Friedmann, 1949
- Asio flammeus ponapensis Mayr, 1933
- Asio flammeus portoricensis Ridgway, 1882
- Asio flammeus sandwichensis (A. Bloxam, 1827)
- Asio flammeus sanfordi Bangs, 1919
- Asio flammeus suinda (Vieillot, 1817)
- Asio otus canariensis Madarász, 1901
- Asio otus otus (Linnaeus, 1758)
- Asio otus tuftsi Godfrey, 1948
- Asio otus wilsonianus (R. Lesson, 1830)
- Asio stygius barberoi W. Bertoni, 1930
- Asio stygius lambi R. T. Moore, 1937
- Asio stygius noctipetens Riley, 1916
- Asio stygius robustus L. Kelso, 1934
- Asio stygius siguapa (d'Orbigny, 1839)
- Asio stygius stygius (Wagler, 1832)
- Athene brama brama (Temminck, 1821)
- Athene brama indica (Franklin, 1831)
- Athene brama mayri Deignan, 1941
- Athene brama pulchra Hume, 1873
- Athene brama ultra Ripley, 1948
- Athene cunicularia amaura (Lawrence, 1878)
- Athene cunicularia boliviana (L. Kelso, 1939)
- Athene cunicularia brachyptera (Richmond, 1896)
- Athene cunicularia carrikeri (Stone, 1922)
- Athene cunicularia cunicularia (Molina, 1782)
- Athene cunicularia floridana (Ridgway, 1874)
- Athene cunicularia grallaria (Temminck, 1822)
- Athene cunicularia guadeloupensis (Ridgway, 1874)
- Athene cunicularia guantanamensis (Garrido, 2001)
- Athene cunicularia hypugaea (Bonaparte, 1825)
- Athene cunicularia juninensis (von Berlepsch & Stolzmann, 1902)
- Athene cunicularia minor (Cory, 1918)
- Athene cunicularia nanodes (von Berlepsch & Stolzmann, 1892)
- Athene cunicularia partridgei Olrog, 1976
- Athene cunicularia pichinchae (von Boetticher, 1929)
- Athene cunicularia rostrata (C. H. Townsend, 1890)
- Athene cunicularia tolimae (Stone, 1899)
- Athene cunicularia troglodytes (Wetmore & Swales, 1931)
- Athene noctua bactriana Blyth, 1847
- Athene noctua glaux (Savigny, 1809)
- Athene noctua impasta Bangs & J. L. Peters, 1928
- Athene noctua indigena C. L. Brehm, 1855
- Athene noctua lilith Hartert, 1913
- Athene noctua ludlowi E. C. S. Baker, 1926
- Athene noctua noctua (Scopoli, 1769)
- Athene noctua orientalis Severtsov, 1873
- Athene noctua plumipes Swinhoe, 1870
- Athene noctua saharae (O. Kleinschmidt, 1909)
- Athene noctua somaliensis Reichenow, 1905
- Athene noctua spilogastra Heuglin, 1869
- Athene noctua vidalii A. E. Brehm, 1857
- Bubo africanus africanus (Temminck, 1821)
- Bubo africanus milesi Sharpe, 1886
- Bubo blakistoni blakistoni Seebohm, 1884
- Bubo blakistoni doerriesi Seebohm, 1895
- Bubo bubo borissowi Hesse, 1915
- Bubo bubo bubo (Linnaeus, 1758)
- Bubo bubo hemachalanus Hume, 1873
- Bubo bubo hispanus Rothschild & Hartert, 1910
- Bubo bubo interpositus Rothschild & Hartert, 1910
- Bubo bubo jakutensis Buturlin, 1908
- Bubo bubo kiautschensis Reichenow, 1903
- Bubo bubo nikolskii Zarudny, 1905
- Bubo bubo omissus Dementiev, 1933
- Bubo bubo ruthenus Buturlin & Zhitkov, 1906
- Bubo bubo sibiricus (Gloger, 1833)
- Bubo bubo tarimensis Buturlin, 1928
- Bubo bubo tibetanus Bianchi, 1906
- Bubo bubo turcomanus (Eversmann, 1835)
- Bubo bubo ussuriensis Poliakov, 1915
- Bubo bubo yenisseensis Buturlin, 1911
- Bubo capensis capensis A. Smith, 1834
- Bubo capensis dillonii Des Murs & Prévost, 1846
- Bubo capensis mackinderi Sharpe, 1899
- Bubo coromandus coromandus (Latham, 1790)
- Bubo coromandus klossii Robinson, 1911
- Bubo nipalensis blighi Legge, 1878
- Bubo nipalensis nipalensis Hodgson, 1836
- Bubo philippensis mindanensis (Ogilvie-Grant, 1906)
- Bubo philippensis philippensis Kaup, 1851
- Bubo sumatranus strepitans (Temminck, 1823)
- Bubo sumatranus sumatranus (Raffles, 1822)
- Bubo sumatranus tenuifasciatus Mees, 1964
- Bubo virginianus algistus (Oberholser, 1904)
- Bubo virginianus deserti Reiser, 1905
- Bubo virginianus elachistus Brewster, 1902
- Bubo virginianus heterocnemis (Oberholser, 1904)
- Bubo virginianus lagophonus (Oberholser, 1904)
- Bubo virginianus mayensis Nelson, 1901
- Bubo virginianus mesembrinus (Oberholser, 1904)
- Bubo virginianus nacurutu (Vieillot, 1817)
- Bubo virginianus nigrescens von Berlepsch, 1884
- Bubo virginianus pacificus Cassin, 1854
- Bubo virginianus pallescens Stone, 1897
- Bubo virginianus pinorum Dickerman & A. B. Johnson, 2008
- Bubo virginianus saturatus Ridgway, 1877
- Bubo virginianus subarcticus P. R. Hoy, 1853
- Bubo virginianus virginianus (J. F. Gmelin, 1788)
- Glaucidium brasilianum brasilianum (J. F. Gmelin, 1788)
- Glaucidium brasilianum cactorum van Rossem, 1937
- Glaucidium brasilianum duidae Chapman, 1929
- Glaucidium brasilianum intermedium A. R. Phillips, 1966
- Glaucidium brasilianum margaritae Phelps & Phelps Jr, 1951
- Glaucidium brasilianum medianum Todd, 1916
- Glaucidium brasilianum olivaceum Chapman, 1939
- Glaucidium brasilianum pallens Brodkorb, 1938
- Glaucidium brasilianum phaloenoides (Daudin, 1800)
- Glaucidium brasilianum ridgwayi Sharpe, 1875
- Glaucidium brasilianum stranecki C. König & Wink, 1995
- Glaucidium brasilianum tucumanum Chapman, 1922
- Glaucidium brasilianum ucayalae Chapman, 1929
- Glaucidium brodiei borneense Sharpe, 1893
- Glaucidium brodiei brodiei (Burton, 1836)
- Glaucidium brodiei pardalotum (Swinhoe, 1863)
- Glaucidium brodiei sylvaticum (Bonaparte, 1850)
- Glaucidium californicum californicum P. L. Sclater, 1857
- Glaucidium californicum grinnelli Ridgway, 1914
- Glaucidium californicum pinicola Nelson, 1910
- Glaucidium californicum swarthi Grinnell, 1913
- Glaucidium capense capense (A. Smith, 1834)
- Glaucidium capense castaneum Reichenow, 1893
- Glaucidium capense etchecopari Érard & F. Roux, 1983
- Glaucidium capense ngamiense (Roberts, 1932)
- Glaucidium capense scheffleri Neumann, 1911
- Glaucidium cuculoides austerum Ripley, 1948
- Glaucidium cuculoides bruegeli (Parrot, 1908)
- Glaucidium cuculoides cuculoides (Vigors, 1831)
- Glaucidium cuculoides deignani Ripley, 1948
- Glaucidium cuculoides delacouri Ripley, 1948
- Glaucidium cuculoides persimile Hartert, 1910
- Glaucidium cuculoides rufescens E. C. S. Baker, 1926
- Glaucidium cuculoides whiteleyi (Blyth, 1867)
- Glaucidium passerinum orientale Taczanowski, 1891
- Glaucidium passerinum passerinum (Linnaeus, 1758)
- Glaucidium perlatum licua (M. H. K. Lichtenstein, 1842)
- Glaucidium perlatum perlatum (Vieillot, 1817)
- Glaucidium radiatum malabaricum (Blyth, 1846)
- Glaucidium radiatum radiatum (Tickell, 1833)
- Glaucidium siju siju (d'Orbigny, 1839)
- Glaucidium siju turquinense Garrido, 2002
- Glaucidium siju vittatum Ridgway, 1914
- Glaucidium tephronotum medje Chapin, 1932
- Glaucidium tephronotum pycrafti Bates, 1911
- Glaucidium tephronotum tephronotum Sharpe, 1875
- Ketupa ketupu ketupu (Horsfield, 1821)
- Ketupa ketupu minor Büttikofer, 1896
- Ketupa zeylonensis leschenaultii (Temminck, 1820)
- Ketupa zeylonensis orientalis Delacour, 1926
- Ketupa zeylonensis semenowi Zarudny, 1905
- Ketupa zeylonensis zeylonensis (J. F. Gmelin, 1788)
- Lophostrix cristata cristata (Daudin, 1800)
- Lophostrix cristata stricklandi P. L. Sclater & Salvin, 1859
- Lophostrix cristata wedeli Griscom, 1932
- Megascops albogularis albogularis (Cassin, 1849)
- Megascops albogularis macabrum (Bonaparte, 1850)
- Megascops albogularis meridensis (Chapman, 1923)
- Megascops albogularis obscurus (Phelps & Phelps Jr, 1953)
- Megascops albogularis remotus (Bond & Meyer de Schauensee, 1941)
- Megascops asio asio (Linnaeus, 1758)
- Megascops asio floridanus (Ridgway, 1874)
- Megascops asio hasbroucki (Ridgway, 1914)
- Megascops asio maxwelliae (Ridgway, 1877)
- Megascops asio mccallii (Cassin, 1854)
- Megascops choliba choliba (Vieillot, 1817)
- Megascops choliba cruciger (von Spix, 1824)
- Megascops choliba decussatus (M. H. K. Lichtenstein, 1823)
- Megascops choliba duidae (Chapman, 1929)
- Megascops choliba luctisonus (Bangs & T. E. Penard, 1921)
- Megascops choliba margaritae (Cory, 1915)
- Megascops choliba surutus (L. Kelso, 1941)
- Megascops choliba uruguaii (Hekstra, 1982)
- Megascops choliba wetmorei (Brodkorb, 1937)
- Megascops cooperi cooperi (Ridgway, 1878)
- Megascops cooperi lambi (R. T. Moore & J. T. Marshall, 1959)
- Megascops guatemalae cassini (Ridgway, 1878)
- Megascops guatemalae dacrysistactus (R. T. Moore & J. L. Peters, 1939)
- Megascops guatemalae fuscus (R. T. Moore & J. L. Peters, 1939)
- Megascops guatemalae guatemalae (Sharpe, 1875)
- Megascops guatemalae hastatus Ridgway, 1887
- Megascops ingens ingens (Salvin, 1897)
- Megascops ingens venezuelanus (Phelps & Phelps Jr, 1954)
- Megascops kennicottii aikeni Brewster, 1891
- Megascops kennicottii bendirei (Brewster, 1882)
- Megascops kennicottii cardonensis (Huey, 1926)
- Megascops kennicottii kennicottii (D. G. Elliot, 1867)
- Megascops kennicottii macfarlanei Brewster, 1891
- Megascops kennicottii suttoni (R. T. Moore, 1941)
- Megascops kennicottii vinaceus Brewster, 1888
- Megascops kennicottii xantusi Brewster, 1902
- Megascops kennicottii yumanensis (A. H. Miller & L. Miller, 1951)
- Megascops koepckeae hockingi Fjeldså et al, 2012
- Megascops koepckeae koepckeae (Hekstra, 1982)
- Megascops nudipes newtoni (Lawrence, 1861)
- Megascops nudipes nudipes (Daudin, 1800)
- Megascops roboratus pacificus (Hekstra, 1982)
- Megascops roboratus roboratus (Bangs & Noble, 1918)
- Megascops roraimae pallidus (Hekstra, 1982)
- Megascops roraimae roraimae (Salvin, 1897)
- Megascops trichopsis aspersus Brewster, 1888
- Megascops trichopsis mesamericanus (van Rossem, 1932)
- Megascops trichopsis trichopsis (Wagler, 1832)
- Megascops watsonii usta (P. L. Sclater, 1858)
- Megascops watsonii watsonii (Cassin, 1849)
- Micrathene whitneyi graysoni Ridgway, 1886
- Micrathene whitneyi idonea (Ridgway, 1914)
- Micrathene whitneyi sanfordi (Ridgway, 1914)
- Micrathene whitneyi whitneyi (J. G. Cooper, 1861)
- Ninox boobook boobook (Latham, 1801)
- Ninox boobook cinnamomina Hartert, 1906
- Ninox boobook fusca (Vieillot, 1817)
- Ninox boobook halmaturina Mathews, 1912
- Ninox boobook lurida De Vis, 1887
- Ninox boobook moae Mayr, 1943
- Ninox boobook ocellata (Bonaparte, 1850)
- Ninox boobook plesseni Stresemann, 1929
- Ninox boobook pusilla Mayr & Rand, 1935
- Ninox boobook remigialis Stresemann, 1930
- Ninox boobook rotiensis R. E. Johnstone & J. C. Darnell, 1997
- Ninox connivens assimilis Salvadori & D'Albertis, 1875
- Ninox connivens connivens (Latham, 1801)
- Ninox connivens peninsularis Salvadori, 1876
- Ninox connivens rufostrigata (G. R. Gray, 1861)
- Ninox jacquinoti eichhorni (Hartert, 1929)
- Ninox jacquinoti floridae Mayr, 1935
- Ninox jacquinoti granti Sharpe, 1888
- Ninox jacquinoti jacquinoti (Bonaparte, 1850)
- Ninox jacquinoti malaitae Mayr, 1931
- Ninox jacquinoti mono Mayr, 1935
- Ninox jacquinoti roseoaxillaris (Hartert, 1929)
- Ninox japonica florensis (Wallace, 1864)
- Ninox japonica japonica (Temminck & Schlegel, 1845)
- Ninox japonica totogo Momiyama, 1931
- Ninox novaeseelandiae albaria E. P. Ramsay, 1888
- Ninox novaeseelandiae leucopsis (Gould, 1838)
- Ninox novaeseelandiae novaeseelandiae (J. F. Gmelin, 1788)
- Ninox novaeseelandiae undulata (Latham, 1801)
- Ninox philippensis centralis Mayr, 1945
- Ninox philippensis philippensis Bonaparte, 1855
- Ninox philippensis ticaoensis duPont, 1972
- Ninox rufa humeralis (Bonaparte, 1850)
- Ninox rufa meesi I. J. Mason & Schodde, 1980
- Ninox rufa queenslandica Mathews, 1911
- Ninox rufa rufa (Gould, 1846)
- Ninox scutulata borneensis (Bonaparte, 1850)
- Ninox scutulata burmanica Hume, 1876
- Ninox scutulata hirsuta (Temminck, 1824)
- Ninox scutulata isolata E. C. S. Baker, 1926
- Ninox scutulata javanensis Stresemann, 1928
- Ninox scutulata lugubris (Tickell, 1833)
- Ninox scutulata palawanensis Ripley & Rabor, 1962
- Ninox scutulata rexpimenti Abdulali, 1979
- Ninox scutulata scutulata (Raffles, 1822)
- Ninox spilonotus fisheri Rasmussen et al, 2012
- Ninox spilonotus spilonotus Bourns & Worcester, 1894
- Ninox squamipila hantu (Wallace, 1863)
- Ninox squamipila squamipila (Bonaparte, 1850)
- Ninox theomacha goldii Gurney, 1883
- Ninox theomacha rosseliana Tristram, 1889
- Ninox theomacha theomacha (Bonaparte, 1855)
- Ninox variegata superior Hartert, 1925
- Ninox variegata variegata (Quoy & Gaimard, 1830)
- Otus bakkamoena bakkamoena Pennant, 1769
- Otus bakkamoena deserticolor Ticehurst, 1922
- Otus bakkamoena gangeticus Ticehurst, 1922
- Otus bakkamoena marathae Ticehurst, 1922
- Otus brookii brookii (Sharpe, 1892)
- Otus brookii solokensis (Hartert, 1893)
- Otus brucei brucei (Hume, 1872)
- Otus brucei exiguus Mukherjee, 1958
- Otus brucei obsoletus (Cabanis, 1875)
- Otus brucei semenowi (Zarudny & Härms, 1902)
- Otus elegans botelensis Kuroda, 1928
- Otus elegans calayensis McGregor, 1904
- Otus elegans elegans (Cassin, 1852)
- Otus elegans interpositus Kuroda, 1923
- Otus icterorhynchus holerythrus (Sharpe, 1901)
- Otus icterorhynchus icterorhynchus (Shelley, 1873)
- Otus lempiji kangeanus Mayr, 1938
- Otus lempiji lempiji (Horsfield, 1821)
- Otus lempiji lemurum Deignan, 1957
- Otus lettia erythrocampe (Swinhoe, 1874)
- Otus lettia glabripes (Swinhoe, 1870)
- Otus lettia lettia (Hodgson, 1836)
- Otus lettia plumipes (Hume, 1870)
- Otus lettia umbratilis (Swinhoe, 1870)
- Otus magicus albiventris (Sharpe, 1875)
- Otus magicus leucospilus (G. R. Gray, 1861)
- Otus magicus magicus (S. Müller, 1841)
- Otus magicus morotensis (Sharpe, 1875)
- Otus magicus obira Jany, 1955
- Otus magicus tempestatis (Hartert, 1904)
- Otus manadensis kalidupae (Hartert, 1903)
- Otus manadensis manadensis (Quoy & Gaimard, 1832)
- Otus manadensis mendeni Neumann, 1939
- Otus mantananensis cuyensis McGregor, 1904
- Otus mantananensis mantananensis (Sharpe, 1892)
- Otus mantananensis romblonis McGregor, 1905
- Otus mantananensis sibutuensis (Sharpe, 1893)
- Otus rufescens malayensis Hachisuka, 1934
- Otus rufescens rufescens (Horsfield, 1821)
- Otus scops cycladum (Tschudi, 1904)
- Otus scops mallorcae von Jordans, 1923
- Otus scops pulchellus (Pallas, 1771)
- Otus scops scops (Linnaeus, 1758)
- Otus scops turanicus (Loudon, 1905)
- Otus semitorques pryeri (Gurney, 1889)
- Otus semitorques semitorques Temminck & Schlegel, 1844
- Otus semitorques ussuriensis (Buturlin, 1910)
- Otus senegalensis feae (Salvadori, 1903)
- Otus senegalensis nivosus Keith & Twomey, 1968
- Otus senegalensis senegalensis (Swainson, 1837)
- Otus spilocephalus hambroecki (Swinhoe, 1870)
- Otus spilocephalus huttoni (Hume, 1870)
- Otus spilocephalus latouchi (Rickett, 1900)
- Otus spilocephalus luciae (Sharpe, 1888)
- Otus spilocephalus siamensis Robinson & Kloss, 1922
- Otus spilocephalus spilocephalus (Blyth, 1846)
- Otus spilocephalus vandewateri (Robinson & Kloss, 1916)
- Otus spilocephalus vulpes (Ogilvie-Grant, 1906)
- Otus sunia distans Friedmann & Deignan, 1939
- Otus sunia japonicus Temminck & Schlegel, 1844
- Otus sunia leggei Ticehurst, 1923
- Otus sunia malayanus (Hay, 1845)
- Otus sunia modestus (Walden, 1874)
- Otus sunia nicobaricus (Hume, 1876)
- Otus sunia rufipennis (Sharpe, 1875)
- Otus sunia stictonotus (Sharpe, 1875)
- Otus sunia sunia (Hodgson, 1836)
- Phodilus assimilis assimilis Hume, 1877
- Phodilus assimilis ripleyi Hussain & Reza Khan, 1978
- Phodilus badius arixuthus Oberholser, 1932
- Phodilus badius badius (Horsfield, 1821)
- Phodilus badius parvus Chasen, 1937
- Phodilus badius saturatus Robinson, 1927
- Pseudoscops clamator clamator (Vieillot, 1808)
- Pseudoscops clamator forbesi (Lowery & Dalquest, 1951)
- Pseudoscops clamator midas (Schlegel, 1862)
- Pseudoscops clamator oberi (E. H. Kelso, 1936)
- Pulsatrix melanota melanota (Tschudi, 1844)
- Pulsatrix melanota philoscia Todd, 1947
- Pulsatrix perspicillata boliviana L. Kelso, 1933
- Pulsatrix perspicillata chapmani Griscom, 1932
- Pulsatrix perspicillata perspicillata (Latham, 1790)
- Pulsatrix perspicillata pulsatrix (zu Wied-Neuwied, 1820)
- Pulsatrix perspicillata saturata Ridgway, 1914
- Pulsatrix perspicillata trinitatis Bangs & T. E. Penard, 1918
- Sceloglaux albifacies albifacies (G. R. Gray, 1844)
- Sceloglaux albifacies rufifacies Buller, 1904
- Strix albitarsis albitarsis (Bonaparte, 1850)
- Strix albitarsis opaca (J. L. Peters, 1943)
- Strix albitarsis tertia (Todd, 1947)
- Strix aluco aluco Linnaeus, 1758
- Strix aluco biddulphi (Scully, 1881)
- Strix aluco harmsi (Zarudny, 1911)
- Strix aluco mauritanica (Witherby, 1905)
- Strix aluco sanctinicolai (Zarudny, 1905)
- Strix aluco siberiae Dementiev, 1934
- Strix aluco sylvatica Shaw, 1809
- Strix aluco willkonskii (Menzbier, 1896)
- Strix huhula albomarginata von Spix, 1824
- Strix huhula huhula Daudin, 1800
- Strix leptogrammica bartelsi (Finsch, 1906)
- Strix leptogrammica caligata (Swinhoe, 1863)
- Strix leptogrammica chaseni Hoogerwerf & de Boer, 1947
- Strix leptogrammica indranee Sykes, 1832
- Strix leptogrammica laotiana Delacour, 1926
- Strix leptogrammica leptogrammica Temminck, 1832
- Strix leptogrammica maingayi (Hume, 1878)
- Strix leptogrammica myrtha (Bonaparte, 1850)
- Strix leptogrammica newarensis (Hodgson, 1836)
- Strix leptogrammica niasensis (Salvadori, 1887)
- Strix leptogrammica nyctiphasma Oberholser, 1924
- Strix leptogrammica ochrogenys (Hume, 1873)
- Strix leptogrammica ticehursti Delacour, 1930
- Strix leptogrammica vaga Mayr, 1938
- Strix nebulosa lapponica Thunberg, 1798
- Strix nebulosa nebulosa J. R. Forster, 1772
- Strix nivicolum ma (A. H. Clark, 1907)
- Strix nivicolum nivicolum (Blyth, 1845)
- Strix nivicolum yamadae Yamashina, 1936
- Strix occidentalis caurina (Merriam, 1898)
- Strix occidentalis juanaphillipsae Dickerman, 1997
- Strix occidentalis lucida (Nelson, 1903)
- Strix occidentalis occidentalis (Xántus de Vésey, 1860)
- Strix ocellata grandis Koelz, 1950
- Strix ocellata grisescens Koelz, 1950
- Strix ocellata ocellata (R. Lesson, 1839)
- Strix rufipes rufipes P. P. King, 1827
- Strix rufipes sanborni Wheeler, 1938
- Strix seloputo baweana Oberholser, 1917
- Strix seloputo seloputo Horsfield, 1821
- Strix seloputo wiepkeni (W. Blasius, 1888)
- Strix uralensis daurica Stegmann, 1929
- Strix uralensis fuscescens Temminck & Schlegel, 1850
- Strix uralensis hondoensis (A. H. Clark, 1907)
- Strix uralensis japonica (A. H. Clark, 1907)
- Strix uralensis liturata Lindroth, 1788
- Strix uralensis macroura Wolf, 1810
- Strix uralensis momiyamae Taka-Tsukasa, 1931
- Strix uralensis nikolskii (Buturlin, 1907)
- Strix uralensis uralensis Pallas, 1771
- Strix uralensis yenisseensis Buturlin, 1915
- Strix virgata borelliana (W. Bertoni, 1901)
- Strix virgata centralis (Griscom, 1929)
- Strix virgata macconnelli (C. Chubb, 1916)
- Strix virgata squamulata (Bonaparte, 1850)
- Strix virgata superciliaris (Pelzeln, 1863)
- Strix virgata tamaulipensis J. C. Phillips, 1911
- Strix virgata virgata (Cassin, 1849)
- Strix woodfordii nigricantior (Sharpe, 1897)
- Strix woodfordii nuchalis (Sharpe, 1870)
- Strix woodfordii umbrina (Heuglin, 1863)
- Strix woodfordii woodfordii (A. Smith, 1834)
- Surnia ulula caparoch (Statius Müller, 1776)
- Surnia ulula tianschanica Smallbones, 1906
- Surnia ulula ulula (Linnaeus, 1758)
- Tyto alba alba (Scopoli, 1769)
- Tyto alba detorta Hartert, 1913
- Tyto alba erlangeri W. L. Sclater, 1921
- Tyto alba ernesti (O. Kleinschmidt, 1901)
- Tyto alba gracilirostris (Hartert, 1905)
- Tyto alba guttata (C. L. Brehm, 1831)
- Tyto alba hypermetra Grote, 1928
- Tyto alba poensis (Fraser, 1843)
- Tyto alba schmitzi (Hartert, 1900)
- Tyto alba thomensis (Hartlaub, 1852)
- Tyto furcata bargei (Hartert, 1892)
- Tyto furcata bondi Parkes & A. R. Phillips, 1978
- Tyto furcata contempta (Hartert, 1898)
- Tyto furcata furcata (Temminck, 1827)
- Tyto furcata guatemalae (Ridgway, 1874)
- Tyto furcata hellmayri Griscom & Greenway, 1937
- Tyto furcata insularis (Pelzeln, 1872)
- Tyto furcata nigrescens (Lawrence, 1878)
- Tyto furcata niveicauda Parkes & A. R. Phillips, 1978
- Tyto furcata pratincola (Bonaparte, 1838)
- Tyto furcata punctatissima (Gould & G. R. Gray, 1838)
- Tyto furcata tuidara (J. E. Gray, 1828)
- Tyto javanica crassirostris Mayr, 1935
- Tyto javanica delicatula (Gould, 1837)
- Tyto javanica interposita Mayr, 1935
- Tyto javanica javanica (J. F. Gmelin, 1788)
- Tyto javanica meeki (Rothschild & Hartert, 1907)
- Tyto javanica stertens Hartert, 1929
- Tyto javanica sumbaensis (Hartert, 1897)
- Tyto longimembris amauronota (Cabanis, 1872)
- Tyto longimembris chinensis Hartert, 1929
- Tyto longimembris longimembris (Jerdon, 1839)
- Tyto longimembris papuensis Hartert, 1929
- Tyto longimembris pithecops (Swinhoe, 1866)
- Tyto novaehollandiae calabyi I. J. Mason, 1983
- Tyto novaehollandiae castanops (Gould, 1837)
- Tyto novaehollandiae galei Mathews, 1914
- Tyto novaehollandiae kimberli Mathews, 1912
- Tyto novaehollandiae melvillensis Mathews, 1912
- Tyto novaehollandiae novaehollandiae (Stephens, 1826)
- Tyto rosenbergii pelengensis Neumann, 1939
- Tyto rosenbergii rosenbergii (Schlegel, 1866)
- Tyto sororcula almae Jønsson et al, 2013
- Tyto sororcula cayelii (Hartert, 1900)
- Tyto sororcula sororcula (P. L. Sclater, 1883)
- Tyto tenebricosa arfaki (Schlegel, 1879)
- Tyto tenebricosa tenebricosa (Gould, 1845)
Утицај на културу
[уреди | уреди извор]У многим деловима света, сове су повезиване са смрћу и несрећом, вероватно због њиховог ноћног живота и карактеристичног хучања. Међутим, у неким деловима света сове су биле повезиване са мудрошћу и успехом, често приказиване као божији љубимци.
Африка
[уреди | уреди извор] |
У Старом Египту, лик сове се користио за означавање слова „м”. Овај хијероглиф је обично био цртан тако да би сова изгледала поломљених ногу „да грабљивица не би оживела”.[11]
У Кенији, припадници племена Кикују су веровали да је сова знак смрти и да, ако човек види сову, неко ће умрети.
Амерички континенти
[уреди | уреди извор]Међу урођеницима америчких континената (нпр. у племену Хопи у САД), сове су често било надвијене велом табуа и повезиване са злом и вештичарењем. Попут пера орла, религијско поседовање пера сове је регулисано федералним законом.
Цивилизације Астека и Маја, као и други урођеници Средње Америке, су сову сматрали симболом смрти и уништења. Чак, астечки бог смрти, Миктлантекухтли, је обично приказиван у облику сове. На шпанском језику постоји изрека cuando el tecolote canta, el indio se muere („када сова запева, Индијанац умре”). Реч tecolote значи „сова” и користи се у неким деловима Мексика, иако је исправна реч за сову у шпанском језику buho.
Припадници племена Мохе у старом Перуу су обожавали сову и често је сликали у уметности.[12]
Азија
[уреди | уреди извор]У јапанској култури, на сове се гледало као на негативне или позитивне појаве, у зависности од врсте сове. Понекад су представљале божанске гласнике, док су типичне и рогате сове представљале ђаволске симболе.
У индијској култури, бела сова се сматра љубимцем Лакшми, богиње богатства, и стога се сматра весником успеха. Ту сова, као симбол мудрости, представља и саставни део грба индијске Војне академије. У колоквијалној употреби, међутим, тај се симбол често користи да означи глупост.
Европа
[уреди | уреди извор]У грчкој митологији, сова и, нарочито, кукумавка, су обично повезиване са богињом Атином, богињом птицом, која се повезивала са мудрошћу, уметношћу и разним способностима и, последично, и сове су повезиване са мудрошћу. Незванично, сове представљају маскоту Менсе.
Римљани, поред тога што су наследили грчка веровања у вези са совама, су их повезивали и са смрћу. Због тога, сова је представљала лош знак.
Попут тога, у румунској култури, жалосни хук сове је значио предсказање смрти неког у близини. Такво сујеверје је проузроковало извесну узнемиреност када се сова појавила у седишту румунског председника, у палати Котроцени.
у Србији по народном предању сова, у неким крајевима Србије одређен род из породице Сова, је весник смрти и верује се да њено оглашавање непосредно изнад куће или на прозору предсказује скору смрт неког од укућанина, често изненадну. Касније се у покушају сузбијања овог сујеверја покушало са наметањем универзалне симболике сове као мудрости.
У Финској сова, парадоксално, представља и знак мудрости и знак глупости (вероватно због своје избуљености).
Већина војних обавештајних служби у свету има сову као своју маскоту тј. сова представља знак службе. И Војнообавештајна агенција МО Републике Србије (ВОА) има за основу у свом знаку сову.
-
Протокоринтски арибал у облику сове, око 640 п. н. е, Грчка
-
Атински новац, искован после 449. п. н. е. са ликом богиње Атине на предњој страни и представом сове на реверсу
-
Римски мозаик са совом, Италика, Шпанија
-
Тањир из Манисеса, око 1535. година. Тањир приказује сову са круном, што је било карактеристично за манисески дизајн током прве половине 16. века
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б König, Claus; Weick, Friedhelm; Becking, Jan-Hendrik (2009). Owls of the World (2 изд.). Helm. ISBN 978-0300142273.
- ^ а б в г д ђ е Брем, Алфред (1953). Живот животиња. Београд: Народна књига.
- ^ „Owl Eyes and Vision”. owlpages.com. Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Snowy Owl — Bubo scandiacus, formerly Nyctea scandiaca. owlpages.com
- ^ Cracraft, J. (1981). „Toward a phylogenetic classification of the recent birds of the world (Class Aves)”. Auk. 98: 714.
- ^ а б Wink, M.; Heidrich, P. (1999). „Molecular evolution and systematics of the owls (Strigiformes)”. New Haven. Yale University Press: 39-57.
- ^ Livezey, Bradley C.; Zusi, Richard L. (2007). „Higher-order phylogeny of modern birds (Theropoda, Aves: Neornithes) based on comparative anatomy. II. Analysis and discussion”. Zoological Journal of the Linnean Society. 149 (1): 1—95. PMC 2517308 . PMID 18784798. doi:10.1111/j.1096-3642.2006.00293.x.
- ^ Wink, M.; Heidrich, P. (2000). „Molecular systematics of owls (Strigiformes) based on DNA- sequences of the mitochondrial cytochrome b gene”. London: Hancock House: 4-11.
- ^ а б Olson, Storrs L. (1985): The fossil record of birds. In: Farner, D.S.; King, J.R. & Parkes, Kenneth C. (eds.): Avian Biology 8: 79-238. Academic Press, New York.
- ^ Sánchez Marco, Antonio (2004): Avian zoogeographical patterns during the Quaternary in the Mediterranean region and paleoclimatic interpretation. Ardeola. 51 (1): 91—132. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ). „Цео текст” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 29. 09. 2009. г. Приступљено 25. 4. 2013. - ^ „Countessian.com”. Архивирано из оригинала 22. 11. 2008. г. Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Музеј Берин, Кетрин и Ларцо — „Дух старог Перуа: блага из археолошког музеја Рафаел Ларко Хереа”. Њујорк: Темз и Хадсон, 1997.
Литература
[уреди | уреди извор]- Calaprice, Alice & Heinrich, Bernd (1990): Owl in the House: A Naturalist's Diary. Joy Street Books, Boston. ISBN 978-0-316-35456-1.
- Duncan, James. 2013. The Complete Book of North American Owls. Thunder Bay Press, San Diego. ISBN 9781607107262.
- Duncan, James. 2003. Owls of the World. Key Porter Books, Toronto. ISBN 9781552632147.
- Heinrich, Bernd (1987): One Man's Owl
- Johnsgard, Paul A. (2002): North American Owls: Biology and Natural History, 2nd ed. Smithsonian Institution Press, Washington DC. ISBN 978-1-56098-939-4..
- Maslow, Jonathan Evan (1983): The Owl Papers, 1st Vintage Books ed. Vintage Books, New York. ISBN 978-0-394-75813-8..
- Sibley, Charles Gald & Monroe, Burt L. Jr. (1990): Distribution and taxonomy of the birds of the world: A Study in Molecular Evolution. Yale University Press, New Haven, CT. ISBN 978-0-300-04969-5.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Сове Србије
- Све врсте сова света (језик: енглески)
- Политикин забавник: Све врсте сова Србије (језик: српски)
- Веб страница „Животињске раноликости“ — Сове (језик: енглески)
- Животињско царство: Истраживање сова на Авали
- Бионет школа Архивирано на сајту Wayback Machine (31. март 2012)