Vreme

Kao temeljno sredstvo orijentacije za sva ljudska bića, vreme je od suštinskog značaja za religijsko mišljenje. Različita religijska shvatanja vremena imaju često oblik jednostavnih geometrijskih figura, kao što su linija i krug. Obično se arhajska i indijska shvatanja povezuju s krugom (ciklično vreme) a jevrejska, hrišćanska i konfučijanska s pravom linijom (linearno vreme).^[5]

Uobičajeno je, ali pogrešno, da se linija tumači kao otvorena, progresivna, usmerena ka prošlosti tako i budućnosti, dok je krug zatvoren, repetitivan i negira prošlost i budućnost. No geometrijske metafore zavode na pogrešan put. Nijedno ciklično shvatanje zapravo ne propisuje tačno ponavljanje; uvek postoji neki aspekt koji vremenu daje usmerenost. Slično tome, u shvatanjima koja izgledaju pravolinijska, obično postoje kruženja. Na primer, liturgijski kalendari imaju izrazito repetitivan karakter u svojim sedmičnim i godišnjim ciklusima.^[5]

Vreme vuče konj sedmostruko zauzdan, hiljadooki, oslobođen starosti, pun raznovrsnog semena. Na ovim [kolima] nalaze se nadahnuti mudraci; sva bića njegovi su točkovi. [...] Vreme je ovamo dovelo sva bića, ono ih je obavilo: kao njihov otac, postade im sinom; nema sile veće od njega. Vreme porodi ovo nebo i ovu zemlju. Prošlost i sadašnjost vreme pokrenu, te se odvijaju. Vreme stvara Zemlju, u vremenu plamti Sunce; u vremenu sva su bića, u vremenu oko gleda na sve strane. U vremenu um, u vremenu dah, u vremenu je ime sadržano: kada vreme dođe, vesele se sva stvorenja.^[4]

– Vede

 

U vedama je vreme najviši pokretač, otac Prađapatija, boga svih stvorenja. No, stvaranje je ritam: rađanju sledi umiranje. Godina se obnavlja u smeni koja nema kraja, simbolišući trajanje svemira, njegovo nadživljavanje smrti, okončavanje zarad započinjanja. Tako je u vremenu otkrivena dvojnost — prolaznost i smrt, obnavljanje i trajanje. Ovo dvojstvo se javlja i u liku Šive, božanstva koje stvara i uništava, proizvodi svetove i reapsorbuju ih u večnom zbivanju, koje ikonografija predstavlja plesnim pokretom: Šiva u ruci drži bubanj koji predstavlja zvuk, simbol stvaranja. No u drugoj ruci ima plamen, koji na kraju svakog razdoblja uništava svemir.^[4]

Vreme nema početka ni kraja, kao što nema početka stvaranja. Osim u nekim kosmogonijskim mitovima, svet nije nastao; njegove godine se ne broje počev od nekakvog utemeljenja. On je uvek bio i biće, u nizu eona, čije trajanje izmiče mogućnostima izračunavanja.^[4]

Poimanje vremena u indijskim religijama, pre svega hinduizmu i budizmu, stoji u kontrastu prema judeo-hrišćanskim shvatanjima. Rana indijska književnost vreme shvata kao beskrajnu evoluciju i raspadanje celokupnog kosmosa, kao cikličan proces nizanja razdoblja veoma dugog trajanja (juga). Život se posmatra kao neprekidni niz seljenja duše od jednog do drugog životnog oblika (samsara) kojim upravlja zakon karme.

Niz beskonačnih ciklusa i reinkarnacija obično je osnov negiranja sveta u hinduizmu i budizmu. Pošto životni ciklusi uvek teže samoukidanju, ne postoji nikakva nada za ispunjenjem u okvirima vremena. Stoga se svi soteriološki sistemi u Indiji zasnivaju na otrežnjenju od kosmičke iluzije da su događaji u vremenu stvarni. Stoga je jedina mogućnost izbavljenje iz vremena. U Indiji se religijski ciljevi često iskazuju u terminima vremenskih kategorija prevazilaženja. Buda je, na primer, opisao sebe kao onoga ko je transcendirao eone, kao čoveka koji nije od vremena.^[5]

Uprkos suštinskoj nestvarnosti kosmosa i vremena, bitna je ljudska delatnost u ovom svetu. Sve velike indijske religije, đainizam, hinduizam i budizam, podstiču ljude da delaju moralno, koristeći vreme kao sredstvo za postizanje izbavljenja.

Posvećenost istoriji je bila duboko ukorenjena u kineskoj civilizaciji mnogo ranije nego u zapadnim civilizacijama. Svedočanstvo o tome ide od brižljivog datiranja objekata i natpisa do neprekidnog pisanja istorija dinastija od dinastije Čou (1111—249. pre n.e.) nadalje. Razvoj astronomskog i mehaničkog merenja vremena u Kini vekovima je prethodio sličnom razvoju na Zapadu.^[5]

Taoizam je, međutim, još od drevnih vremena pokazivao naklonost prema cikličnim menama, pogotovo kada su ilustrovane analogijama sa životnim ciklusima prirode. Kineski budizam je zadržao učenje o kosmičkim ciklusima, iako je škola tientai tvrdi da se svet iznova stvara u svakom trenutku.

Konfucijanizam se postojano držao stvarnosti istorije, a Konfucije je verovao da se budućnost može predskazati na osnovu poznavanja prošlosti. Izražena okrenutost porodici i društvu potkrepljivala je shvatanje da istorija predstavlja arenu smislenog ljudskog delanja i put koji vodi ispunjenju. Obožavanje predaka i odanost roditeljima ne samo da su imali religijski značaj već su služili procesu vladanja i društvu.^[5]

Arhajsko shvatanje vremena se zasniva na verovanju da je ponavljanje svetih događaja koji su se odigrali na početku vremena neophodno. Postoji redovno, periodično vraćanje i ponavljanje tog prvog vremena. Vreme se obnavlja svake godine, kao i sve stvoreno. Ovo obnavljanje obično se slavi ritualom nove godine koji prvo dovodi kosmos u stanje raspada simbolizovano preokretanjem svih vrednosti i periodima orgijanja. Iz tog povratka u stanje haosa pre stvaranja sveta, svet se ponovo uobličava ponovnim oživljavanjem kosmogonijskih činova.^[5]

Prema Elijadeovom tumačenju, upravo je ponavljanje postupaka bogova i heroja, koji su stvorili svet i uspostavili način života, ono što vremenu daje smisao. Pošto vreme otelovljuje večno ponavljanje svetih činova, ono je u suštini religijsko. Arhajsko shvatanje poriče neponovljivi i ireverzibilni aspekt vremena, pa se vreme, dakle, može obnoviti preokretanjem i vraćanjem. Elijade arhajskom suprotstavlja istorijsko shvatanje vremena, koje odlikuje zapadnu civilizaciju, gde dolazi do nagomilavanja događaja u istoriji, odnosno »terora istorije«.^[5]

U grčkoj mitologiji, vreme simbolizuje Hronos. Hron je u grčko-rimskim mozaicima prikazivan kao Eon, personifikovana večnost. On stoji naspram neba i drži točak na kome su ispisani znaci zodijaka. Ispod njega, Geja (Zemlja) je obično ležala.

Kao što je izloženo u jevrejskoj Bibliji, Božiji čin stvaranja proizveo je kosmos i uspostavio vreme dajući istoriji njen početak. U pogledu vremena, Bog je istovremeno i transcendentan (tvorac istorije i sveta) i imanentan (aktivan učesnik istorije). Po tom hebrejskom shvatanju, vreme ne stagnira, jer ne samo da postoji početak vremena, već i kraj, ka kome je istorija usmerena.^[5]

Istorija nije jednostavno odvijanje Božijeg plana koji njegov narod voljno sledi, jer kada je Bog načinio slobodna bića, on je u istoriju uveo element neizvesnosti. Karakter istorije se, shodno tome, pre opaža u trenucima nesklada nego harmonije. Priželjkivani kraj vremena zamišlja se kao parusija, vreme kada će mesija ispraviti sve greške istorije.^[5]

Hrišćanstvo shvatanje vremena predstavlja modifikaciju na Bibliji zasnovanog jevrejskog shvatanja. Vreme se posmatra kao kontinuirano nizanje trenutaka u kome događaji ljudskog života naginju budućnosti kako bi dospeli do svog ispunjenja. Za hrišćansku istoriju, smisao je dat u njenom iščekivanju budućnosti ili njenoj potencijalnosti. No najistaknutiji aspekt hrišćanskog shvatanja vremena je usredsređenost na Hrista, što se oslikava u praksi računanja istorije od njegovog rođenja. To je bio vrhunski primer Božije intervencije u istoriji. Događaji Hristovog života bili su upravljeni ka smrti i vaskrsenju, kao svrsi. Istoriji, i onom što je prethodilo i onom što će doći, data je jedna osovina, jedna tačka na osnovu koje je bilo moguće odrediti smisao i pravac. Sva istorija pre pojave Hrista značajna je u smislu pripremanja njegovog dolaska. Sva istorija nakon Hrista odmerava se prema primeru koji je on dao.^[5]

Hrišćansko shvatanje vremena, kao i jevrejsko, svoj pogled upravlja na ono što se naziva parusija, u ovom slučaju na Hristov drugi dolazak. Ovo poistovećenje kraja vremena s njegovom središnjom tačkom najkarakterističnija je odlika hrišćanske istorije. To je istorija sapeta time što je u njoj Hristovo carstvo već objavljeno, a ipak nije ostvarilo svoje krajnje ispunjenje.^[5]

Glavni članak: Vreme (filozofija)

Pojam vremena filozofski sistemi preuzimaju od mita i pokušavaju da ga pojme na različite načine.^[4]

Heraklit je odredio vreme kao čisto menjanje tako da ono, u svojoj suštini, i jeste i nije.^[6]

Aristotel je poimao vreme kao deljivi kontinuum koji se ne može svesti na zbir nevremenih trenutaka, kao uslov promene i kretanja koji se ne može svesti na promenu i kretanje i kao broj koji se broji — sadašnjost je za vreme isto što i jedinica za brojni niz.^[6] Aristotel definiše vreme kao „broj kretanja prema onome što je bilo ranije i što će biti kasnije”. Ovaj pojam vremena ostaje merodavan vekovima sve do Njutonove teorije »apsolutnog vremena«.^[3]

Spekulacije o suštini vremena javile su se u persijskoj filozofiji, pod uticajem Grka. U mazdaizmu se vreme smatralno izvorom sveg pojavljivanja i postojanja, uključujući Boga i Đavola (Ahura Mazdu i Angra Mainju).^[7] Vreme je nepokretni pokretač, budući da se samo ne kreće, a ipak upravlja svime.^[7] U Iranu su takva umovanja dovela do pojave zurvanističkih škola, koje pretpostavljaju postojanje beskrajnog vremena kao prvog i najvišeg tvorca.^[4]

Neke škole indijske filozofije takođe su postavile vreme iznad svega. Obzirom da se sve promene odigravaju u njemu, vreme je smatrano upraviteljem svemira: stvari se rađaju, menjaju i umiru pod dejstvom vremena, koje je vrhovni princip kosmičkog bivanja. Ovakvi mislioci su poznati kao kalavadin, sledbenici »teorije vremena«. Kalavada predstavlja indijsku paralelu zurvanizma.^[4]

Budistička filozofija tvrdi da vreme nije supstanca, već samo niz: kontinuitet je iluzija. Vreme je konstrukcija našeg mišljenja, baš kao i prostor. Ova dva pojma zavise jedan od drugog, jer se vremenski sled podudara s razvijanjem nekog prostornog niza. Vreme je samo menjanje i sled; u budizmu nema mesta nikakvoj produženoj sadašnjosti. Samim tim što je trenutna, sadašnjost je već prošlost u času kada o njoj razmišljamo. Čulni organi mogu da stupe u kontakt samo s pojedinim momentima, pa zato i opažanje može da bude samo trenutno, odmah prolazi, te je predstava o kontinuitetu čisto imaginarna.^[4]

Teškoće oko definisanja vremena označio je Avgustin sledećim, često citiranim rečima:

Šta je dakle vreme? Dok me niko ne pita, ja znam; kad bi, pak, valjalo da to objasnim - ja ne znam.^[8]

– Avgustin, Ispovesti

Avgustin je istakao da je vreme u neposrednom odnosu prema ljudskom vremenskom doživljaju: ono nije naprosto tok trenutaka, već i nešto subjektivno, pošto je duša svojim doživljajem sadašnjosti ujedinjena s budućnošću i prošlošću.^[9]

Blez Paskal je vreme ubrajao u „jednostavne reči” (fr. mots primitifs) koje se ne mogu i koje i ne treba pokušavati definisati:

Ko bi je (reč vreme) mogao definisati? I zašto preduzimati tako nešto, pošto svi ljudi shvataju ono što se hoće reći kad se govori o vremenu?^[6]

– Blez Paskal

Prema Kantu, vreme nije ništa što bi postojalo samo za sebe ili pripadalo stvarima kao njihova objektivna odredba.^[10] On vreme shvata kao temeljnu misaonu kategoriju. Kant tvrdi da se vreme kao i prostor ne može neposredno iskusiti već su to apriorni uslovi svekolikog iskustva. Kant je smatra da je vreme „čista forma opažaja” koja se nalazi u ljudskom subjektu. Opažaje čula čovek uvek prima u formi prostora („spoljašnjeg” čula) i u formi vremena („unutrašnjeg” čula). Sva saznanja imaju datost obe ove „forme opažaja” kao nužnu pretpostavku.

Vreme je nužna predstava koja čini osnov svih opažanja. U pogledu pojava uopšte, samo vreme ne može se uništiti, premda se pojave mogu izdvojiti od vremena. Vreme je, dakle, dato apriori. Jedino u njemu moguća je sva stvarnost pojava. Ove pojave mogu sve skupa da otpadnu, ali samo vreme (kao opšti uslov njihove mogućnosti) ne može se uništiti... Vreme ima samo jednu dimenziju: razna vremena nisu jednovremeno, već jedno za drugim (kao što razni prostori nisu jedan za drugim, već su jednovremeni).

– Imanuel Kant^[11]

Hegel sintetiše razna shvatanja vremena u sledećem pasusu:

Vreme je poput prostora, čista forma čulnosti ili opažanja, nečulna čulnost, ali kao što se prostora ništa ne tiče razlika objektiviteta i svesti, koja je subjektivna prema tome objektivitetu, tako se ona ništa ne tiče ni vremena. Ako se ta određenja primene na prostor i vreme, onda bi prostor bio apstraktni objektivitet, a vreme apstraktni subjektivitet... Vreme je isto tako kontinuitivno kao i prostor, jer je ono negativitet koji se apstraktno odnosi na sebe, a u toj apstraktnosti još nema realne razlike... U vremenu, kaže se, sve nastaje i prolazi, jer ono je upravo apstrakcija samog nastajanja i prolaženja. Ako se apstrahira od svega, naime od ispunjenosti vremena, isto tako od ispunjenosti prostora, onda preostaje prazno vreme, kao i prazan prostor - onda su te apstrakcije spoljašnjosti postavljene i predočene kao da su one za sebe. No, ne treba reći da u vremenu nastaje i prolazi sve, nego da je samo vreme to bivanje, nastajanje i prolaženje, bitkujuće apstrahiranje, Kronos koji sve rađa i sve svoje tvorevine razara. Ono realno sigurno je različito od vremena, ali je isto tako i bitno identično s njime.

– Hegel^[12]

Engels je smatrao da »osnovni oblici svakog bića jesu prostor i vreme« i »biće izvan vremena isto je takva krupna besmislica kao i biće izvan prostora«.^[9] Niče nasuprot hrišćanske eshatološke koncepcije vremena postavlja svoju tezu o »večnom vraćanju istog«.

Anri Bergson (1859—1941.) je odbacio racionalistički pojam mehaničkog vremena kao spolja merljivog sleda i suprotstavio mu unutrašnje „pravo vreme” čistog trajanja.^[3] Prema Bergsonu, vreme je „neposredna činjenica svesti”. Huserl razlikuje kosmičko vreme od fenomenološkog vremena, unutrašnjega vremenskog doživljaja koje se ne može meriti jer je neprekidno i doživljeno.

Martin Heidegger prilikom određenja pojmova prostora i vremena uzima u obzir njemu savremena fizička istraživanja, pre svega Ajnšajnovu teoriju relativiteta:

Sadašnje stanje tog istraživanja fiksirano je u Einsteinovoj teoriji relativnosti. Nekoliko stavova iz nje: Prostor po sebi nije ništa; nema apsolutnog prostora. On egzistira samo na način u njemu sadržanih tijela i energija. (Jedan stari Aristotelov stavak): Ni vrijeme nije ništa. Ono postoji samo zbog događaja koji se u njemu stječu. Nema apsolutnog vremena ni apsolutne istovremenosti.^[13]

– Slavoj Žižek

Hajdeger ukazuje na vreme kao obzor razumevanja bitka, a vremenitost označava kao temeljnu strukturu ljudskog postojanja, odakle proizlazi i njegova povesnost — simultanost prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.^[3]

Glavni članak: Vreme (fizika)

U fizici, vreme (simbol: t) je osnovna fizička veličina kojom određujemo položaj nekog tela u prostorno-vremenskom kontinumu. Pojam fizičkog vremena je vezan za pojavu kretanja u univerzumu.

Glavni članak: Apsolutni prostor i vreme

Engleski fizičar Isak Njutn (1642—1727) uvodi pojam apsolutnog vremena kao kontinuiranog niza trenutaka koji se ređaju jedan za drugim, tvoreći neprekidni i univerzalni tok u kojem se sve zbiva. On pretpostavlja da iza merljivog, empirijskog vremena, teče objektivno i apsolutno vreme koje je uslov i korektiv merljivog, empirijskog i psihološkog vremena. To apsolutno (ili metafizičko) vreme, je pravo vreme, nasuprot relativnom vremenu koje zavisi od konvencija mernih sistema.^[14] Prema Njutnu, vreme je deo temeljne strukture svemira.

Glavni članak: Relativnost istovremenosti

 

 

U 20. veku njutnovski pojam apsolutnog vremena korigovan je teorijom relativnosti, kojom je Albert Ajnštajn pokazao da je vreme zavisno od prostora i materije i da se ne može nezavisno od njih posmatrati. Vreme se vezuje za kretanje materije i da nema kretanja, ne bi imalo smisla ni govoriti o vremenu. Ajnštajnovo shvatanje vremena, koje je odigralo nesamerljivu ulogu u razvoju fizike, započinje analizom pojma istovremenosti:

Ako želimo da opišemo kretanje neke materijalne tačke, mi dajemo vrednosti njenih koordinata u funkciji vremena. Pri tome, moramo pažljivo imati u vidu da matematički opis ove vrste nema fizičkog smisla ako nam nije jasno šta podrazumevamo pod vremenom. Treba da uzmemo u obzir da svi naši iskazi u kojima vreme igra neku ulogu uvek su iskazi o istovremenim događajima. Ako, na primer, kažem: “Taj voz stiže ovde u 7 sati”, mislim otprilike ovako: “Položaj male kazaljke moga sata na broju 7 i dolazak voza na stanicu su istovremeni događaji.

– Albert Ajnštajn, Elektrodinamika tela u pokretu (Specijalna teorija relativnosti)

Razvijajući dalje ovu svoju ideju, Ajnštajn sa analize istovremenosti događaja na istom mestu prelazi na analizu događaja koji se dešavaju na prostorno udaljenim mestima, pa kaže:

Ako se u tački A nalazi časovnik, posmatrač u A može da odredi vreme događaja u neposrednoj blizini A određujući položaje kazaljki simultano sa događajima. Ako se u tački B nalazi drugi časovnik u svakom pogledu sličan onom u A, posmatraču u B je moguće da odredi vreme događaja u neposrednoj okolini B. Ali nije moguće, bez daljnjih pretpostavki, vremenski upoređivati jedan događaj u A sa jednim događajem u B. Mi smo do sada definisali samo vreme u A i vreme u B. Mi nismo definisali zajedničko vreme za A i B. Ono može da se definiše postavljajući po definiciji da je vreme potrebno svetlosti da pređe put od A do B jednako vremenu za koje svetlost prelazi od B do A.

Ajnštajn je pomoću postulata o konstantosti brzine svetlosti neraskidivo povezao vreme sa prostorom u jedinstvenu dimenziju prostor-vremena, koja se smatra četvrtom dimenzijom prostora.

 

Postoji konvencionalno merenje vremena koje je prihvaćeno svuda u svetu. Vreme se meri prema ravnomernom kretanju nebeskih tela (u prvom redu Sunca i Meseca), čija se putanja deli na jednake odsečke, tako da raščlanjavanje prostornog kretanja istovremeno omogućuje razlaganje vremena u vremenske odsečke. Na ovome počiva princip časovnika. Vreme je mogućno beskrajno deliti na manje vremenske jedinice. Najmanja opažljiva vremenska jedinica jeste tren.

Vreme je jedna od sedam osnovna fizičkih veličina SI sistema, a sekunda je jedna od sedam osnovnih jedinica. Veće jedinice vremena, kao što su minut, sat i dan jesu uobičajene mada ne spadaju u SI sistem, već su prihvaćene kao pridružene SI sistemu. Sekunda je prvo definisana kao 1/86.400 prosečnog solarnog dana, ali je kasnije prihvaćena neuporedivo preciznija definicija koja je vezana za atomsku fiziku:

Sekunda je trajanje od 9.192.631.770 perioda zračenja koje odgovara prelazu između dva hiperfina nivoa osnovnog stanja atoma cezijuma 133.

S obzirom da postoji potreba da se svuda u svetu vreme meri i izražava na jednistven način, to je cela zemaljska kugla podeljena na 24 časovne zone. Jedna od njih, Grinička je proglašena za referentnu, nultu, i u odnosu na nju se sve ostale mere. Za naučne i druge potrebe postoje precizni atomski časovnici koji daju referentno vreme i u odnosu na koje se ostali časovnici nameštaju.

Uspon nauke i razvoj tehnologije povezani su sa sve većom preciznošću merenja vremena. Principi savremene fizike zasnivaju se na vremenskim kategorijama, a precizno merenje vremena i tačnost od suštinskog su značaja za razvoj tehnologije i koordinaciju, vremensko planiranje i održavanje aktivnosti kada su u pitanju velike grupe ljudi.^[5]

 

Vreme je jednako vezano za fizički svet i za personalnu egzistenciju. Vreme je mogućno tumačiti, istraživati pomoću različitih duhovnih sposobnosti. Sadašnjosti odgovara psihološka sposobnost percipiranja, prošlost stoji u vezi s pamćenjem, dok je budućnost uslovljena moćima analize i racionalnog predviđanja. Psihološkoj strukturi vremena odgovara gramatička struktura glagola. U psihološkom smislu, dva objektivno jednaka vremenska perioda (izmerena fizičkim merama) mogu se pričiniti nejednaka, što je često služilo kao tema u umetnosti.

• Apsolutni prostor i vreme
• Istezanje vremena
• Vreme-prostor
• Večnost

• Filozofija, Enciklopedijski leksikon, Mozaik znanja, Beograd 1973.
• Tuči, Đuzepe (1982). Istorija indijske filozofije. Beograd: NOLIT. 
• Filozofijski rečnik. Zagreb: Matica Hrvatska. 1984. 
• Branko Pavlović, Filozofski rečnik, Plato, Beograd, 1997.
• Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
• Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 

	U Wikimedijinoj ostavi nalazi se članak na temu: Time
	Na stranicama Wikicitata postoji zbirka osobnih ili citata o temi: Vreme

• Time (Stanford Encyclopedia of Philosophy)