Enver Hoxha

Hodža je rođen u Girokastru (Gjirokastër), gradu na jugu Albanije. Njegov otac, trgovac tkaninom, je putovao po Evropi te je najveći uticaj na Hodžu bio njegov stric, Hisen Hodža, militantni borac za nezavisnost Albanije. Hisen Hodža se takođe borio i protiv represivnih vlada koje su došle nakon nezavisnosti.

1930. godine otišao je na studije na Monpelješki Univerzitet u Francuskoj, kao državni stipendista, ali je ubrzo odustao. Od 1934. do 1936. bio je sekretar u albanskom konzulatu u Briselu. Tamo je i studirao, a vratio se u Albaniju 1936. godine i postao nastavnik u Korču (Korçë).

Hodža je otpušten sa ovog radnog mesta nakon što su Italijani okupirali Albaniju 1939, zbog toga što je odbio da pristupi Albanskoj fašističkoj stranci. Otvorio je radnju duvana u Tirani, gde su ubrzo komunisti počeli da se okupljaju. Uz pomoć jugoslovenskih komunista, osnovao je i postao vođa Albanske komunističke partije (kasnije preimenovane u Partiju rada) u novembru 1941. Bio je i vođa oslobodilačke borbe (Narodna oslobodilačka armija), koja je preuzela vlast 1944. godine.

Hodža se izjašnjavao kao ortodoksni Marksista-Lenjinista i divio se Staljinu. Prihvatio je model Sovjetskog Saveza i zaoštrio je odnose s jugoslovenskih komunistima, nakon raskola 1948. godine. Nad ministarom odbrane, Koči Džodžom (Koçi Xoxe), 1949. godine je izvršena smrtna kazna zbog navodne projugoslovenske aktivnosti.

Režim je konfiskovao obradivu zemlju od bogatih zemljoposednika i konsolodovao je u kolektivno zemljište (kooperativi), uz hiljade zatvaranja i ubijanja tokom procesa. Albanska vlast je tvrdila da je Albanija postala potpuno samostalna u snabdevanju hranom tokom komunističke vlasti, kao i uspesima u industrijalizaciji, elektrifikaciji i izbijanju nepismenosti i bolesti.

Ipak, otvaranje albanskih granica, nakon pada komunista, je pokazalo drugu sliku: Albanije nije bila industrijalizovana i bila je ekonomski nazadna u poređenju s ostalim zemljama istočne Evrope. Poljoprivreda nije bila osavremljena, bilo je veoma malo telefonskih priključaka, a plate i standard su bili veoma niski po evropskim merilima. Mnogo radnika je napustilo Albaniju i potražilo posao u Italiji ili Grčkoj. Najkarakterističnija zaostavština Hodžine vlasti je 600.000 bunkera u zemlji od tri miliona.

Hodža je ostao staljinista i pored ograđivanja Nikite Hruščova od Staljinovih metoda. Ovo je značilo izolaciju od ostatka socijalističke istočne Evrope. Hodža je zaoštrio odnos sa Sovjetskim Savezom, a odnos sa Jugoslavijom je već bio potpuno hladan. 1960. godine, Albanija se priklonila Kini, a loš odnos sa Moskovom je kulminirao 1968. godine, kada je Albanija istupila iz Varšavskog pakta, kao odgovor na sovjetsku invaziju Čehoslovačke.

Unutrašnje uređenje Albanije je odgovaralo Staljinovoj doktorini, te njegov je kult ličnosti podsećao na Staljinov. Albanska tajna policija, „Sigurimi“, je bila organizovana po ugledu na sovjetski KGB i istočnonemački Štasi. Tajna policija je bila toliko dalekosežna, da je svaki treći građanin Albanije ili bio u radnom logoru ili ga je tajna policija privela na ispitivanje. Da bi minimalizovali ili eliminisali opoziciju, vlast je progonila neistomišljenike, oduzimajući im poslove, zatvarajući ih, pa i osuđivajući ih na smrt. Putovanje u inostranstvo, osim poslovnih puteva, je bilo zabranjeno.

1967. godine, nakon dve dekade progresivno jačeg progona religije, Hodža je proglasio naciju prvom i jedinom zvanično ateističkom zemljom u istoriji. Delom inspirisan kineskom Kulturnom revolucijom, konfiskovao je džamije, crkve, manastire i ostale religijske objekte (Albanci su uglavnom bili muslimani i katolici). Neki od objekata su uništeni, a drugi pretvoreni u radionice, skladišta, štale, ili pak u kulturne ustanove, kao što su bioskopi. Bilo je zabranjeno davati deci religijska imena, a svako uhvaćen s Kuranom, Biblijom, ikonom ili sličnim religijskim objektom je mogao biti lišen slobode.

Hodža nije bio zadovoljan Kineskom saradnjom s SAD početkom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Smrt Mao Zedonga 1976. i njene posledice su dovele do razdora odnosa Kine i Albanije, te je Albanija opet ušla u političku izolaciju. Hodža je optuživao i Kineze i Sovjete za revizionizam.

1981. se dogodio još jedan progon državnika. Premijer Mehmet Šehu je tada možda bio ubijen, mada se zvanično tvrdilo da je izvršio samoubistvo.

Hodža se postepeno povukao u penziju početkom osamdesetih, a Ramiz Alia ga je nasledio. Umro je 11.4.1985, sa 76 godina. Alia je vodio otvoreniju politiku i Albanija je 1990. napustila jednopartijski sistem.

Amnesty International, u dokumentu objavljenom 1984. godine, tvrdili su da su ljudska prava stradala tokom Hodžinog režima. Ljudima je bilo ograničena sloboda govora, religije, kretanja i udruživanja, iako je ustav iz 1976. garantovao ta prava. Takođe, stanovnici Albanije nisu imali pristup informacijama, osim onoga što je dolazilo iz državnih kanala. „Sigurimi“ je konstantno kršio prava na privatnost ličnosti, doma i komunikacije, te je svojevoljno hapsio. Sudovi su uvek bili naklonjeni vladajućoj stranci.

 

Enver Hoxha na Wikimedijinoj ostavi