Priča o bludnom sinu

Priča o bludnom sinu (poznata i kao priča o izgubljenom sinu), je jedna od najpoznatijih Isusovih priča. Priča govori o mlađem sinu koji od oca uzima svoj deo imanja, i nakon što sve potroši živeći raspusno, dolazi kući kajući se.

Priča je zabeležena samo u kanonskom jevanđelju po Luki (15:11-32), gde joj prethode dve priče slične tematike: priča o izgubljenoj ovci i priča o izgubljenom novčiću.

Jevanđelje po Luki prenosi sledeću Isusovu priču:

Jedan čovek imaše dva sina, I reče mlađi od njih ocu: Oče! Daj mi deo imanja što pripada meni. I otac im podeli imanje. I potom do nekoliko dana pokupi mlađi sin sve svoje, i otide u daleku zemlju; i onamo prosu imanje svoje živeći besputno. A kad potroši sve, postade velika glad u onoj zemlji, i on se nađe u nevolji. I otišavši pribi se kod jednog čoveka u onoj zemlji; i on ga posla u polje svoje da čuva svinje. I željaše napuniti trbuh svoj roščićima koje svinje jeđahu, i niko mu ih ne davaše.

A kad dođe k sebi, reče: Koliko najamnika u oca mog imaju hleba i suviše, a ja umirem od gladi! Ustaću i idem ocu svom, pa ću mu reći: Oče! Sagreših Nebu i tebi, I već nisam dostojan nazvati se sin tvoj: primi me kao jednog od svojih najamnika. I ustavši otide ocu svom. A kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov, i sažali mu se, i potrčavši zagrli ga i celiva ga. A sin mu reče: Oče, sagreših Nebu i tebi, i već nisam dostojan nazvati se sin tvoj. A otac reče slugama svojim: Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se. I stadoše se veseliti.

A sin njegov stariji beše u polju, i dolazeći kad se približi kući ču pevanje i podvikivanje. I dozvavši jednog od slugu zapita: Šta je to? A on mu reče: Brat tvoj dođe; i otac tvoj zakla tele ugojeno, što ga je zdravog video. A on se rasrdi i ne htede da uđe. Tada iziđe otac njegov i moljaše ga. A on odgovarajući reče ocu: Eto te služim toliko godina, i nikad ne prestupih tvoje zapovesti, pa meni nikad nisi dao jare da bih se proveselio sa svojim društvom; A kad dođe taj tvoj sin koji ti je imanje prosuo s kurvama, zaklao si mu tele ugojeno. A on mu reče: Sine! Ti si svagda sa mnom, i sve je moje tvoje. Trebalo se razveseliti i obradovati, jer ovaj brat tvoj mrtav beše, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se.

– Evanđelje po Luki, 15:11-32 (prevod Vuka Karadžića)

Priča o izgubljenom sinu je poslednja od tri priče o gubitku i iskupljenju (nalazi se nakon priče o izgubljenoj ovci i priče o izgubljenom novčiću), koje Isus pripoveda nakon što ga sveštenici optužuju za druženje sa „grešnicima“.^[1] Isus ovim pričama dočarava koliko se Bog raduje svakom pokajanom grešniku.

Zahtev mlađeg sina za svojim nasledstvom, dok je otac još živ, predstavlja drskost, gotovo isto kao da želi da mu je otac mrtav.^[2] Međutim, nakon što dobije svoj deo, on niže neuspeh za neuspehom, te završava radeći ponižavajući posao u svinjcu, zavideći svinjama na njihovoj hrani.^[2] Po povratku doma, otac ga dočekuje sa velikodušnošću daleko većom no što je imao prava očekivati.^[2] Nasuprot tome, stariji sin razmišlja u pojmovima „zakona, zasluge i nagrade“, pre nego „ljubavi i milosti“, što može predstavljati sveštenike fariseje, koji kritikuju Isusa.^[2] Očeva radost zbog povratka zabludelog sina alegorijski predstavlja Božju ljubav i neograničenu milost Božju.^[3]

Kao i u mnogim drugim Isusovim pričama, osoba za koju se najmanje očekivalo zadobija milost. Priča se završava pomalo neizvesno, ne otkrivajući da li im se i uvređeni stariji sin na kraju pridružio u veselju.

Priča o bludnom sinu na Wikimedijinoj ostavi

• Isusovo učenje