Bitka za Edsonov greben

Drugi svetski rat
Jedan američki marinac stoji u blizini položaja "brdo 123" na Edsonovom grebenu nakon bitke. Edsonovo komandno mesto je bilo smešteno malo udesno od mesta gde stoji marinac.
Datum 12. septembar - 14. septembar 1942. Lokacija Gvadalkanal - Solomonova ostrva Ishod Saveznička pobeda
Sukobljene strane
SAD Britanski protektorat Solomonovih ostrva	Japan
Komandanti i vođe
Aleksander Vandegrift Merit A. Edson	Harukiči Hjakutake Kijotake Kavaguči
Snage
12.500[1]	6.217[2]
Žrtve i gubici
104 poginulih[3]	850 poginulih[4]

Gvadalkanalska kampanja

Tulagi, Gavutu i Tanambogo – Savo – Tenaru – Istočni Solomoni – Edsonov greben – Matanikao – Rt Esperans – Hendersenovo polje – Santa Kruz ostrva – Karlsonova patrola – Gvadalkanal – Tasafaronga – Ke – Renel

Bitka za Edsonov greben, poznata i kao Bitka za krvavi greben i Bitka za greben, je bila kopnena bitka na Pacifičkom frontu u Drugom svetskom ratu, između carske japanske armije i savezničkih kopnenih snaga (većinom američkih marinaca). Bitka se odigrala od 12. do 14. septembra 1942. godine, na ostrvu Gvadalkanal – Solomonova ostrva, i bila je to druga od tri posebne velike japanske kopnene ofanzive tokom Gvadalkanalske kampanje.

U bici, američki marinci, pod opštom komandom američkog general-majora Aleksandra Vandegrifta, odbijaju napade japanske 35. pešadijske brigade, koja je bila pod komandom japanskog general-majora Kijotake Kavagučija. Marinci su branili perimetar Lunga, gde se nalazio aerodrom „Hendersenovo polje“, koji je preuzet od Japanaca odmah nakon savezničkog iskrcavanja na Gvadalkanal 7. avgusta 1942. godine. Kavagučijeva jedinica je poslata ka Gvadalkanalu kao odgovor na saveznička iskrcavanja, sa zadatkom da preotme aerodrom i istera savezničke vojnike sa ostrva. Potcenjujući brojnost savezničkih snaga na Gvadalkanalu, koje su u to vreme brojale oko 12.000 ljudi, Kavagučijevih 6.000 vojnika izvode nekoliko noćnih frontalnih juriša na savezničku odbranu. Glavni japanski napad se dogodio u blizini grebena Lunga, južno od aerodroma „Hendersenovo polje“, gde su se nalazile nekoliko jedinice iz američkog marinskog korpusa, uglavnom trupe iz 1. rejderskog i 1. padobranskog bataljona, koje su bile pod komandom američkog potpukovnika Edsona. Premda je odbrana američkih marinaca gotovo pregažena, Kavagučijev napad je propao sa velikim gubicima japanskih vojnika.

Pošto su ključ odbrane bile Edsonove jedinice na grebenu, greben se obično naziva „Edsonov greben“ u istorijskim knjigama zapadnog porekla.^[5] Nakon bitke za Edsonov greben, Japanci nastavljaju da šalju trupe na Gvadalkanal, radi novog pokušaja zauzimanja aerodroma „Hendersenovo polje“, koji je direktno uticao na japanske ofanzivne operacije u ostalim oblastima južnog Pacifika.

Dana 7. avgusta 1942. godine, savezničke snage (prvenstveno američke) su se iskrcale na ostrva; Gvadalkanal, Tulagi, Gavutu i Tanamboga, sva iz sastava Solomonovih ostrva. Iskrcavanje saveznika na ova ostrva izvedeno je da bi se sprečilo njihovo korišćenje od strane Japanaca kao baze za presecanje snabdevačkih puteva iz Sjedinjenih Američkih Država za Australiju i ujedno obezbedili ostrva kao startne tačke za kampanju, čiji bi eventualno cilj bio: izolacija glavne japanske baze na tom delu Pacifiku - luka Rabaul, a u isto vreme, podrška savezničkoj kampanji na Novoj Gvineji. Ova iskrcavanja su podstakla šestomesečnu Gvadalkanalsku kampanju.^[6]

Koristeći zatečenost Japanaca, savezničke desantne snage završavaju svoje početne ciljeve za osiguranje Tulagija i susednih malih ostrvca, kao i izvesnog aerodroma u izgradnji na Lunga Pointu na Gvadalkanalu, u suton 8. avgusta 1942. godine.^[7] Vandegrift smešta svojih 11.000 vojnika iz 1. divizije marinaca na Gvadakanalu, na jedan neučvršćen perimetar oko oblasti Lunga Point.

Dana, 12. avgusta 1942. godine, aerodrom na Gvadalkanalu je dobio ime „Hendersenovo polje“, po majoru Loftonu Hendersenu, mornaričkom pilotu, koji je poginuo u bici za Midvej. Saveznički avioni i piloti koji su kasnije dejstvovali sa aerodroma „Hendersenovo polje“ su bili nazvani „Kaktus vazdušne snage“, po savezničkom šifrofanom imenu za Gvadalkanal.^[8]

Kao odgovor na savezničko iskrcavanje na Gvadalkanal, japanski carski generalštab dodeljuje zadatak 17. japanskoj armiji, veličine korpusa, čiji se štab nalazio u Rabauli i bila je pod komandom general-lajtant-a Harukiši Hjakutake, da preuzme Gvadalkanal od savezničkih snaga. Japanska 17. armija, već je bila teško angažovana u japanskoj kampanji na Novoj Gvineji, i imala je samo nekoliko jedinica raspoloživih za slanje u oblast južnih Solomonovoh ostrva. Od ovih jedinica, 35. pešadijska brigada pod komandom general-majora Kijotake Kavagučija se nalazila na ostrvima Palau, 4. (Aoba) pešadijski puk je bio na Filipinima, a 28. (Ičiki) pešadijski puk pod komandom pukovnika Kijonao Ičikija je bio ukrcan na transportnim brodovima u blizini Guama. Različite jedinice počele su odmah pokrete ka Gvadalkanalu, ali Ičikijev puk će prispeti prvi. Ičiki i 916 od 2.300 vojnika njegovog puka, koji su činili „prvi ešalon“, uspešno je bio prebačeno do Taivu Pointa, oko 35 kolimetara istočno od Lunga Pointa, pomoću 6 razarača u 01:00 sati, 19. avgusta.^[9]

Podcenjujući broj savezničkih snaga na Gvadalkanalu, koje su u to vreme brojale oko 11.000 ljudi, Ičikijeva jedinica izvodi noćni frontalni juriš na poziciju marinaca u zalivu Aligatora, na istočnoj strani perimetra Lunga u ranim jutarnjim satima 21. avgusta 1942. godine. Ičikijevi napadi su odbijeni sa teškim gubicima među japanskim napadačima u bici koja je poznata kao bitka na reci Tanaru. Ukupno, samo je 128 od 917 vojnika Ičikijevog „Prvog ešalona“ je preživelo ovu bitku. Preživele Ičikijeve snage se vraćaju do Taivu Pointa, odakle obaveštavaju štab 17. armije o porazu u bici, i iščekuju nova pojačanja i naređenja iz Rabaula.^[10]

Dana, 23. avgusta, Kavagučijeva jedinica se nalazila u bazi Truk i bila je natovarena na spore transportne brodove radi preostalog puta ka Gvadalkanalu. Pošto su oštećenja prouzrokovana od savezničkog vazdušnog napada na jedan zaseban trupni konvoj tokom bitke kod istočnih Solomona, Japanci odlučuju da ne šalju Kavagučijeve trupe na Gvadalkanal sporim transportnim brodovima. Zato, brodovi prebacuju Kavagučijeve vojnike u Rabaul. Iz Rabaula, Japanci planiraju da prebace Kavagučijeve ljude do Gvadalkanala pomoću razarača, prolazeći kroz japansku pomorsku bazu na ostrvima Šortlend. Japanski razarači su bili sposobni da za jednu noć prođu kroz „Procep“ do Gvadalkanala i vrate se nazad, te na taj način, smanjuju njihovo izlaganje savezničkim vazdušnim napadima. Međutim, prebacivanjem trupa, sačuvan je veći deo teške opreme vojnika, a sledovanja, kao i teška artiljerija, vozila, veći deo hrane i municije, biće kasnije prebačena na Gvadalkanal. Ovi brzi noćni transpori razaračima do Gvadalkanala, koji će trajati do kraja Gvadalkanalske kampanje, bili su kasnije nazvani od savezničkih vojnika „Tokio ekspres“, a od Japanaca „Glupi prevoz „ ili „Prevoz pacova“.^[12] Japanci su kontrolisali mora oko Solomonovih ostrva tokom noći, i nisu bili izazivani od saveznika. Međutim, bilo koji japanski brod koji je ostao u granici doleta aviona sa „Hendersenovog polja“ tokom dnevnih sati (oko 300 kilometara), bio je u velikoj opasnosti da bude potopljen ili oštećen od vazdušnih napada. Ova „čudna taktička okolnost“, postojaće u nekoliko narednih mesecu tokom kampanje.^[13]

Dana, 28. avgusta 1942. godine, 600 Kavagučijevih vojnika je ukrcano na razarače Asagiri, Amagiri, Jugiri i Širakumo, iz sastava 20. divizije razarača. Pošto je oskudevala u gorivu, 20. divizija razarača nije mogla preći ceo put velikom brzinom do Gavdalkanala i nazad, u jednoj noći. Zato je 20. divizija razarača krenula na put ranije, u toku dana, tako da su mogli da završe put sledećeg jutra bez žurbe. U 18:05 sati, istog dana, 11 američkih obrušavajućih bombardera iz VMSB-232 pod komandom potpukovnika Ričarda Mengruma,^[14] koji su uzleteli sa aerodroma „Hendersenovo polje“, otkriva i napada 20. diviziju razarača na oko 110 kilometara severno od Gvadalkanala. Prilikom ovog napada, potopljen je razarač Asagiri a teško oštećeni razarači Jugiri i Širakumo. Amagiri počinje da tegli razarač Širakumo, i sva tri razarača se vraćaju u bazu na ostrvima Šortlend, ne izvršivši misiju. U napadu na 20. diviziju razarača, ubijeno je 62 pripadnika Kavagučijeve jedinice i 94 članova posade razarača.^[15]

Sledeći „Tokio ekspres“ transporti su bili bolje sreće. Između 29. avgusta i 4. septembra, različite japanske lake krstarice, razarači i patrolni brodovi su prebacili na Gvadalkanal kod Taivu Pointa oko 5.000 vojnika, uključujući kompletnu 35. pešadijsku brigadu, jedan bataljon 4. (Aoba) pešadijskog puka, i ostatak Ičikijevog puka. Sam general Kavaguči je stigao „Tokio ekspesom“ 31. avgusta, i postaje glavni komandant svih japanskih jedinica na Gvadalkanalu.^[16] U noći 4. na 5. septembar, tri razarača „Tokio ekspresa“ – Judači, Hacujuki i Murakumo, su granatirali aerodrom „Hendersenovo polje“, nakon što su iskrcali trupe, a ujedno otkrivaju dva američka broda u blizini. Ova dva broda su bila mali, stari transportni razarči - Litl i Gregori, koji su bili angažovani kao pratnja savezničkim trupama u oblasti Gvadalkanala i Tulagija. Veći i moderniji japanski razarači, potapaju odmah oba američka broda, zajedno sa 33 člana posade.^[17]

Uprkos uspešnom transportovanju razaračima, Kavaguči je insistirao da se veliki broj njegovih vojnika po mogućnosti prebaci do Gvadalkanala pomoću sporih teretnih čamaca. Stoga, jedan konvoj prevozi 1.100 Kavagučijeva vojnika i tešku opremu na 61 teretni čamac, pod komandom pukovnika Akinosuka Oke, napuštajući južne obale ostrva Santa Izabel, 2. septembra. Tokom 4. i 5. septembra, avioni sa aerodroma „Hendersenovo polje“ napadaju taj konvoj, i pri tom ubijaju oko 90 Kavagučijevih vojnika, i uništavaju veći deo teške opreme. Većina od preostalih 1.000 vojnika je iskrcano tokom naredna nekoliko dana u blizini Kamimboa, zapadno od perimetra Lunga.^[18]

Od 7 septembra, Kavaguči je imao 5.200 vojnika kod Taivu Pointa i 1.000 zapadno od perimetra Lunga.^[19] Kavagiči je bio dovoljno sigurana da može poraziti savezničke snage, te on odbija predlog iz štaba 17. armije, o isporuci još jednog pešadijskog bataljona, kako bi povećao svoje snage. Kavaguči je verovao da se na Gavdalkanalu nalazi svega oko 2.000 američkih marinaca.^[20]

Za to vreme, Aleksander Vandegrift se neprestano trudio da ojača i poboljša odbranu perimetra Lunga. Između 21. avgusta i 3. septembra, on premešta tri bataljona marinaca, uključujući 1. rejderski bataljon, pod komandom potpukovnika Edsona, i 1. padobranski bataljon sa ostrva Tulagi i Gavutu na Gvadalkanal. Ove jedinice su brojale oko 1.500 vojnika, i zajedno sa početnih Vandegriftovih 11.000, činilo je odbranu aerodroma „Hendersenovo polje.^[21] Prvi padobranski bataljon koji je pretrpeo veklike gubitke u bici za Tulagi, Gavutu i Tanambogo, avgusta 1942. godine, pripao je pod komandu potpukovnika Edsona.^[22]

Kavaguči je odredio za datum početka njegove ofanzive 12. septembar, i počinje nastupanje svojim snagama od Taivu Pointa ka perimetru Lunga. On radiom traži od štaba 17. armije da se 9. septembra izvrši vazdušni udar na aerodrom „Hendersenovo polje“, a da se ratni brodovi stacioniraju kog Lunga Pointa 12. septembra, i da „uništite svakog Amerikanca koji proba da pobegne sa ostrva“.^[23] Dana, 7. septembra, Kavaguči iznosi svoj plan napada, po kome je trebalo „potući do nogu i uništiti neprijatelja u okolini aerodroma na ostrvu Gvadalakanal“. Po Kavagučujevom planu, njegove snage treba da se podele u tri grupe, približe Lunga pointu, i izvrše jedan iznenadni noćni napad. Snage pod komandom pukovnika Oke su trebale napasti perimetar sa zapada, dok bi u isto vreme Ičikijev „drugi ešalon“, koji je dobio ime „Kuma“ bataljom, izvršio napad sa istoka. Glavni napad bi izvele Kavagučijeve „Centralne snage“, koje su brojale 3.000 ljudi iz tri bataljona, a napale bi perimetar Lunga sa juga.^[24] Od 7. septembra, veći deo Kavagučijevih trupa je počeo sa maršem duž obale od Taivu Pointa ka Lunga pountu. Oko 250 japanskih vojnika ostaje u baizi kod Taivu Pointa, radi čuvanja snabdevanja.^[25]

Međutim, domorodački ostrvski izviđači šalju izveštaje marincima o japanskim trupama kod Taivu Pointa, u blizini sela Tasimboko. Ovi izviđači bili su pod komandom Martina Klemensa, britanskog obalnog stražara i oficira britanskih odbrambenih snaga protektorata Solomonovih ostrva – BSIPDF. Edson lansira prepad protiv japanskih trupa kod Taivu Pointa.^[26] Dva transportna razararača, Mekin i Menli, i dva patrolna broda prebacuju na dva put, 813 Edsonovih vojnika kod Taivu Pointa.^[27] Edson i njegov prvi talas od 501 vojnika se iskrcava kod Taivu Pointa u 05:20 (po lokalnom vremenu), 8. sepetembra. Uz pomoć aviona sa aerodroma „Hendersenovo polje“ i vatre iz topova transportnih razarača, Edsonovi ljudi napreduju prema selu Tasimboko, ali je bilo sporo zbog japanskog otpora. U 11:00 sati, iskrcan je i ostatak Edsonovih ljudi. Sa ovim pojačanjem i uz veliku pomoć aviona sa „Hendersenovog polja“, Edsonove trupe ulaze u selo. Japanske odbrambene snage se povlače u džunglu, ostavljajući 27 poginulih. U ovom napadu poginula su samo dva marinca.^[28]

U selu Tasimboko, Edsonove trupe otkrivaju bazu sa snabdevanjima za Kavagučijeve snage, uključujući velike zalihe hrane, municije i medicinske opreme, a nalaze i jednu snažnu kratko-talasnu radio stanicu. Marinci zaplenjuju dokumenta, a opremu, hranu i sve ostalo što su smatrali da je neobhodno Japancima, uništavaju pre nego što su se vratili na Lunga perimetar u 17:30 sati. Prema količini zaliha i obaveštenja iz zarobljenih dokumenata, otkriveno je da se najmanje 3.000 japanskih vojnika nalazilo na ostrvu, i očigledno planiraju napad.^[29]

Edson i pukovnik Džerald Tomas, Vandegriftovi oficiri, su verovali da će japanski napad da se dogodi kod grebena Lunga. To je uzani, travnati, 1.000 metara dug koralni greben, koji se proteže uporedo sa rekom Lunga, a nalazio se malo južnije od „Hendersenovog polja“. Greben je pretstavljao prirodan put za prilaz aerodromu, dominirajući u toj oblasti i bio je skoro ne branjen u to vreme. Edson i Tomas su pokušavali da ubede Vandegrifta da razvije znage u odbrani grebena, ali Vandergrift je to odbacio, verujući da će Japanci verovatno napasti duž obale. Konačno, Tomas ubeđuje Vandegrifta da je greben bio dobar položaj za „odmor“ Edsonovih rejdera nakon njihovih prošlo mesečnih akcija. Dana, 11. septembra 1942. godine, 840 ljudi iz Edsonovg bataljona se razmešta na i oko grebena, i priprema se za njegovu odbranu.^[30]

Kavagučijeve centralne snage su planirale da napadnu perimetar Lunga preko tog grebena, koji su oni nazvali "stonoga" (mukade gata), pošto je bio takvog oblika. Dana, 9. septembra, Kavagučijeve snage napuštaju obalu kod Koli Pointa. Razdvojivši se u četiri kolone, one nastupaju kroz džunglu ka njihovnim polaznim tačkama za napad, južno i jugoistočno od aerodroma. Nestašica dobrih mapa, sa najmanje jednim neispravnim kompasom, i gusta, gotovo neprohodna džungla, bili su uzrok što su japanske kolone napredovale sporo i krivudavo, trošeći mnogo vremena. Za to isto vreme, Okine trupe su se približile Lunga perimetru sa zapada. Oka je imao obaveštenja o odbrani marinaca, dobijenih od jednog američkog pilota, koji je zarobljen 30. avgusta.^[31]

Tokom 12. septembra, Kavagučijeve trupe se bore protiv džungle, napredujući ka polaznim tačkama za noćni napad. Kavaguči traži svoja tri bataljona „Centralnih snaga“ na polaznim položajima u 14:00 sati, tog dana. Međutim, bataljoni „Centralnih snaga“ nisu stigli na svoje polazne položaje sve do 22:00 sati. Oka je takođe kasnio na svoj polazni položaj za napad na liniju marinaca sa zapada. Samo je „Kuma“ bataljon stigao na svoje polazno mesto u predviđeno vreme. Uprkos problemima sa prikupljanjen na pozicije za napad, Kavaguči je bio siguran u njegov plan napada, zato što je zarobljeni američki pilot obelodanio da je greben najslabije branjen u liniji odbrane marinaca.^[32]

Zahvaljujući izveštajima domorodačkih izviđača, Amerikanci su bili upoznati o približavanju japanskih snaga, ali nisu znali tačno kad i odakle će one da napadnu. Oblast grebena gde je Edson rasporedio svoje snage, sastojao se od tri posebna mala brega. Južni vrh koji je bio opkoljen sa tri strana gustom džunglom je nazvan „breg 80“ (ime je dobio po svojo nadmorskoj visini od 80 stopa - 24 metara). Šesto jardi (550 metara) severnije se nalazio „breg 123“ (takođe je dobio ime po nadmorskoj visini od 123 stopa - 37 metara), i bio je dominantni vrh na grebenu. Najsevernije breg je bio bezimen i visok oko 60 stopa – 18 metara. Edson je rasporedio pet četa iz rejderskog bataljona na zapadnu stranu grebena, a tri čete iz padobranskog bataljona na istočnu stranu, posedajući položaje po dubini od „brega 80“ unazad do „brega 123“. Dve od pet četa rekdera, „B“ i „C“, su držale liniju između grebena – jedna mala močvarna laguna, i reke Lunga. Edsonovo komandno mesto se nalazilo na „bregu 123“.^[33]

U 21:30 sati, 12 septembra, japanska laka krstarica Sendaj i tri razarača granatiraju 20 minuta perimetar Lunga, a zatim osvetljavaju greben svojim reflektorima. Japanska artiljerija takođe granatira linije marinaca, mada bez pričinjene veće štete. U to isto vreme, razbacane grupe Kavagučijevih snaga otpočinju sukob sa marincima u okolini grebena. Kavagučijev prvi bataljon, pod komandom majora Jukiči Kukušoa, napada rejdersku četu „C“ između lagune i reke Lunga, probija se najmanje sa jednim vodom i prisiljava četu marinaca da se povuče nazad ka grebenu. Kukošova jedinica se izmešala sa trupama iz Kavagučijevog trećeg bataljona, pod komandom potpukovnika Kusuniči Vatanabea, koji se još uvek borio da zauzme napadnute pozicije, što je prouzrokovalo zbrku koja je zaustavila japanski napad na greben te noći. Kavagaču koji je imao problema da odredi svoju lokaciu u odnosu na linije marinaca kao i kordinate njegovih trupa koje napadaju, kasnije se žalio: „Zbog đavolske džungle, brigada je bila sasvim razbacana i potpuno van moje kontrole. U mom čitavom životu ja se nikad nisam osećao toliko razočaran i bespomoćan.“ Dvanaest američkih vojnika je poginulo u noćnoj akciji, dok su japanski gubici nepoznati, mada, moguće nešto veći.^[34] Iako su obe jedinice – Okina na zapadu i „Kuma“ na istoku, pokušale da napadnu odbrambene linije marinaca tokom noći, one ne uspevaju da ostvare kontakt, i odmaraju u blizini položaja marinaca do svitanja.^[35]

Sa prvim svetlom 13 septembra, Kaktus vazdušne snage i artiljerija marinaca granatiraju južnu oblast uz sam greben, prisiljavajući sve Japance koji su mirovali da potraže sklonište u obližnjoj džungli. Japanci su pretrpeli veće gubitke, uključujući i dva oficira iz Vatanabinog bataljona. U 05:50 sati, Kavaguči je odlučio da pregrupiše svije snage za sledeći noćni napad.^[36]

Očekujući novi japanski napad tokom noći, Edson naređuje svojim trupama da poboljšaju svoju odbranu, na i oko grebena. Nakon jednog neuspešnog napada sa dve čete rejdera, radi povratka zemlje sa desne strane marinaca, koja je izgubljena prethodne noći u borbi sa trupama majora Kokošoa, Edson pre-raspoređuje svoje snage. On povlači svoju liniju odbrane u nazad za 400 jardi (370 metara), na novu liniju koja se prostirala 1.800 jardi (1.600 metara), počinjući od reke Lunga, ona prelazi preko grebena, na oko 150 jardi (140 metara) južno od „brega 123“. Oko i iza grebena, Edson razmešta pet četa. Svi japanski napadači treba da pređu preko „brega 80“, i moraju da napreduju preko 400 jardi (370 metara) brisanog prostora do pozicije marinaca na „bregu 123“. Sa svega nekoliko sati slobodnih za pripremu odbrambene linije, marinci su uspeli da naprave samo osnovna i plitka utvrđenja. Takođe, marinci su imali malo municije, sa svega jednom ili dve bombe po marincu. Vandegrift naređuje rezervnim snagama, koje je činio 2. bataljon, 5. puka marinaca, da se pokrenu i zauzmu pozicije odmah iza Edsonovih trupa. Dopunski, jedna baterija haubica 105 mm, je pomerena na lokaciju sa koje je mogla direkto da puca ka grebenu, a jedna isturena artiljerijska osmatračnica je smeštena među jedinice Edsonove frontalne linije.^[37]

Kasnije tog popodneva, Edson se penje na jedan sanduk sa granatama i obraća se njegovim iscrpljenim trupama, govoreći:

"Vi ljudi ste uradili jedan veliki posao, a ja trebam upravo sad da tražim još jednu stvar od vas. Izdržite još jednu noć. Znam da niste spavali dugo vremena. Ali mi očekujemo još jedan napad večeras od njih i oni mogu da dođu čak do ovde. Imam sve razloge da verujem da će nam biti lakše ujutru."^[38]

Edsonov govor je “probudio borbeni duh“ kod rejdera i pomogao im u psihičkoj pripremi za očekivanu noćnu akciju.^[38]

Po zalasku sunca, 13. septembra, Kavaguči suočava 830 Edsonovih marinaca sa 3.000 ljudi svoje brigade, plus izvestan broj lake artiljerije. Japanski napad je počeo odmah nakon nastupanja mraka, sa jurišem Kokušovog bataljona na rejdersku četu „B“, koja se nalazila na desnom krilu linije marinaca, malo zapadnije od grebena. Snage koje jurišaju, prisiljavaju četu “B“ da se povuče ka „bregu 123“. Pod vatrom artiljerije marinaca, Kokušo pregrupiše svoje snage i nastavlja napad. Bez oklevanja, pokušavajući da uništi druge obližnje jedinice marinaca, čiji je bok u to doba bio nezaštićen, Kokušova jedinica napreduje kroz močvarnu niziju između grebena i reke Lunga, pravcem za aerodrom. Kokušovi ljudi nailaze na jednu hrpu sledovanja marinaca i njihovih porcija. Kako nisu dovoljno jeli prethodna nekoliko dana, prave pauzu da "napune sami sebe" porcijama četa „C“ i „K“. Kokušo naređuje svojoj jedinici da nastavi napad. Oko 03:00 sati, on ih predvodi protiv jedinice marinaca u oblasti severnog dela grebena, u blizini aerodroma. U teškoj bici koja je usledila, Kokušo i približno 100 njegovih ljudi gine, završavajući ovaj napad.^[39]

Dotle, Kavagučijev 2. bataljon, pod komandom majora Masao Tamure, priprema njihov plan napada preko „brega 80“, iz džungle južno od grebena. Izviđači marinaca, uočavaju Tamurine pripreme i traže artiljerijsku podršku. Oko 22:00 sata, otvorena je baražna vatra iz 12 haubica 105 mm, na Tamurine pozicije. Kao odgovor, dve čete Tamurinih trupa, oko 320 ljudi, prelazi „breg 80“ sa postavljenim bajonetima, praćeni sobstvenom baražnom vatrom iz minobacača, i bacajući bombe. Tamurin juriš zahvata četu „B“ padobranaca, a takođe i četu „B“ rejdera, potiskujući padobrance sa istočne strane grebena na jednu nižu liniju odbrane. Da bi zaštitio rejdersku četu „B“, Edson im naređuje da se povuku nazad ka „bregu 123".^[40]

Za to vreme, jedna japanska četa iz Vatanabinog bataljona se probijala kroz jedan prolaz između istočne strane grebena i padobranske čete „C“. Odlučivši da je njihov položaj ne održiv, padobranci iz četa „B“ i „C“ se penju uz greben i povlače na poziciju iza „brega 123“. Po dolasu iza „brega 123“, pojedini marinci nastavljaju pravcem ka aerodromu, ponavljajući reč „povlačenje“ svakom ko ih je mogao čuti. Ostali marinci su počeli da ih slede. U momentu kada je izgledalo da će marinci na brdu biti skoro razbijeni i glavom bez obzira pobeći, major marinaca Kenet D. Beli iz Edsonovo štaba, „snažnim“ govorom, vraća gomilu marinaca nazad na odbrambene položaje oko „brega 123".^[41]

Kako su marinci formirali liniju odbrane u obliku poktovice oko „brega 123“, Tamurin bataljon vrši seriju frontalnih napada ka bregu, jurišima sa „brega 80“, i istovremeno niz istočnu padinu grebena. Osvetljeni od svetlećih raketa izbačenih iz majmanje jednog japanskog hidroaviona, marinci odbijaju prva dva napada Tamurinih ljudi. Tamurine trupe uzdižu jedan brdski top od 75 mm na vrh „brega 80“, u pokušaju da njim neposredno gađaju marince. Taj top je „mogao“ preokrenuti tok borbe u korist Japanaca, međutim, bila je oštećena udarna igla usled jednog lošeg korišćenja. U ponoć, tokom jednog zastoja u bici, Edson prebacuje padobranske čete „B“ i „C“, iz pozadine „brega 123“, da bi pojačao svoj levi bok. Marinci iz ostalih jedinica, kao i članovi Edsonovog štaba, uključujući i majora Belia, donose municiju i bombe pod japanskom vatrom do marinaca oko „brega 123“, jer su tu rezerve postale kritično male.^[42]

Japanci napadaju Edsonovo levo krilo odmah nakon što su padobranci zauzeli svoje pozicije, ali su bili ponovo zaustavljeni vatrom iz pušaka, mitraljeza, minobacača i ručnih bombi. Artiljerija marinaca od 105 mm i 75 mm je bila takođe uključenu u odbranu od japanskog napada. Jedan zarobljeni japanski vojnik je kasnije pomenuo da je njegova jedinica bila „istrebljena“ od vatre iz topova marinaca, i da je svega 10% ljudi iz njegove čete preživelo.^[43] Od 04:00 sati, nakon što su izdržali više većih japanskih juriša, ponekad i borbu prsa u prsa, kao i snajpersku vatru sa svih strana, Edsonovim ljudima su se pridružile trupe iz 2. bataljona, 5. puka marinaca, koji su pomogli u odbijanju dva veća napada pre zore. Tokom noći, kada se činilo da će Kavagučijeve trupe, mada ne potuno, pregaziti linilu odbrane marinaca, Edson ostaje na položaju oko 20 jardi (18 metara) iza borbene linije marinaca na „bregu123“, bučno bodreći svoje trupe i direktno rukovodi njihovim odbrambenim naporima.^[44]

Tokom teških borbi, delovi tri japanske čete, uključujući dve iz Tamurinog i jednu iz Vatanabinog bataljona, prolaze uz ivice linije odbrane marinaca na grebenu, trpeći teške gubitke od vatre marinaca, i stižu do ivice "Fighter One", sporednom putu za aerodrom „Hendersenovo polje“. Kontranapad inžinjerije marinaca zaustavlja prodor jedne japanske čete i prisiljava je na povlačenje. Ostale dve čete čekaju na ivici džungle da im stigne pojačanje, pre napada na nezaštićenu oblast oko aerodroma. Kako pojačanje nije stiglo do njih, obe čete se okreću nazad ka polaznim položajima, južno od grebena, nakon svitanja. Većina preostalog dela Vatanabinog bataljona nije učestvovao u bici, pošto je izgubio dodir sa komandantom tokom noći.^[45]

Po izlasku sunca, 14. septembra, džepovi prostalih japanskih vojnika bili su razbacani duž obe strane grebena. Međutim, sa razbijenim Tamurinim bataljonom, koji jeizgubio tri-četvrtine svojih oficira i vojnika, i sa teškim gubicima ostalih njegovih jedinica koje su jurišale, Kavagučijev napad na greben je završen. Oko 100 japanskih vojnika još uvek je bilo prikriveno na južnoj padini „brega 80“, najverovatnije, pripremajući se za još jedan napad na “breg 123“. Sa prvim svetlom, tri američka lovačka aviona sa „Hendersenovog polja“ napada Japance u blizini „brega 80“, i ubija većinu od njih, a preostali preživeli vojnici se povlače u džunglu.^[46]

Dok je bitka na grebenu trajala, Kavagučijeve „Kuma“ i „Oka“ jedinice su napale odbranu marinaca sa istočne i zapadne strane Lunga perimetra. „Kuma“ bataljon, pod komandom majora Takeši Mizune, napada jugoistočni sektor perimetra Lunga, koji brani 3. bataljon, 1. puka marinaca. Mizunov napad počinje oko ponoći, sa jednom četom, koja napada kroz artiljerijsku vatru marinaca i uvlači odbranu u borbu prsa u prsa, pre nego što su se preživeli japanski borci povukli. U ovom napadu gine i sam Mizuno. Nakon svitanja, marinci, verujući da je ostatak Mizunovog bataljona ostao prikriven u toj oblasti, šalje šest lakih tenkova da očiste oblast fronta, ispred linije marinaca. Četiri japanska protiv-tenkovska topa od 37 mm, otvara vatru na tenkove, i uništava ili oštećuje tri od njih. Četvrti tenk se skotrljao niz nasip u reku Tenaru, i potonuo je zajedno sa posadom.^[47] U 23:00 sati, 14. septembra, preostali deo „Kuma“ bataljona izvodi još jedan napad na pozicije marinaca, ali i ovaj napad je odbijen. Finalni, „slab“ napad, koji „Kuma“ bataljon izvodi u noći 15. septembra, takođe je zautavljen.^[48]

Okina jedinica, koja je brojala oko 650 ljudi, napada marince na nekoliko lokacija, zapadne strane Lunga perimetra. Oko 04:00 sati, 14. septembra, dve japanske čete napadaju poziciju, gde se nalazio 3. bataljon, 5. puka marinaca, u blizini obale, ali je napad odbijen uz velike gubitke Japanaca. Jedna druga japanska četa zauzima mali greben koji je bio nešto udaljeniji od mora, ali je zatim bio izložen artiljerijskoj vatri marinaca preko celog dana, koja prouzrokuje velike gibitke Japanaca, pre nego što su se povukli uveče 14. septembra. Ostatak Okine jedinice ne uspeva da pronađe linije marinaca i ne učestvuje u napadu.^[49]

U 13:05 sati, 14. septembra, Kavaguči odvodi preživele iz njegove uništene brigade, duboko u džunglu, gde oni odmaraju i pružaju prvu pomoć svojim ranjenim, tokom celog dana 15. septembra. Kavagučijeve jedinice dobijaju naređenje da se povuku na zapad, ka dolini reke Matanikau, i spoje sa Okinom jedinicom, šest milja (10 kilometra) marša preko teško prohodnog terena. Kavagučijeve trupe otpočinju sa maršem ujutru 16. septembra.^[50] Gotovo svi borci, koji su bili sposobni da hodaju su pomagali u nošenju ranjenih. Kako je marš napredovao, iscrpljeni i gladni borci, koji su zadnji put dobili porciju hrane 14. septembra, počinju da odbacuju svoju tešku opremu, a zatim i naoružanje. Tokom marša, većina od njih pristiže do Okine pozicije kod Kokumbona, pet dana kasnije, a svega polovina od njih je imala svoje naoružanje. Preživeli iz „Kuma“ bataljona, pokušavaju da sleda Kavagučijeve centralne snage, ali se gube i tumaraju po džungli tokom tri nedelje, mučeni glađu gotovo do smtri, pre nego su konačno stigli u Kavagučijev kamp.^[51]

Ukupno su, Kavagučijeve snage imale oko 830 poginulih vojnika u ovom napadu, uključujući 350 iz Tamurinog bataljona, 200 iz Kokušovog bataljona, 120 iz Okinih snaga, 100 iz „Kuma“ bataljona, i 60 iz Vatanabinog bataljona. Jedan deo ranjenika, ali nepoznati broj, umire tokom marša povlačenja ka Matanikau. Na i oko grebena, marinci pronalaze oko 500 mrtvih Japanaca, od toga 200 kod „brega 123“. Marinci su imali 80 ubijenih vojnika između 12. i 14. septembra.^[52]

Dana, 17. septembra, Vandegrift šalje dve čete iz 1. bataljona, 1. puka marinaca, da gone Japance koji se povlače. Marinci su bili napadnuti od dve čete Japanaca koje su vršile ulogu zaštite prilikom povlačenja, i jedan vod marinaca je bio prikovan na zamlju dok se ostatak marinaca povukao. Komandant čete marinaca, traži dozvolu da pokuša spašavanje svog voda, ali je odbijen od Vandegrifta. Po noći, japancu napadaju i skoro uništavaju vod, ubijajući 24 marinaca. Svega nekoliko pripadnika voda je uspelo da se spasi. Dana, 20. septembra, patrola Edsonovih rejdera se sukobljava sa zaostalim vojnicima iz Kavagučijeve kolone koja se povlačila, i ubija 19 od njih uz pomoć artiljerijske vatre.^[53]

Dok su se japanski vojnici pregrupisavali zapadno od Matanikaua, američke snage se prikupljaju kraj obale i ojačavaju njihovu odbranu perimetra Lunga. Dana, 14. septembra, Vandegrift prebacuje još jedan bataljon, 3. bataljon, 2. puka marinaca, sa Tulagija na Gvadalkanal, a 18. septembra, saveznički konvoj dovozi 4.157 ljudi iz 3. privremene brigade marinaca (7. puk marinaca se povećao pomoću dopunskih jedinica) na Gvadalkanal. Ova pojačanja omogućavaju Vandegriftu, počevši od 19. septembra, da formira jednu kompletno povezanu odbrambenu liniju oko perimetra Lunga. Vandegriftove snage, imaju sledeći veći sukob sa Japancima pored reke Matanokao od 23. septembra do 27. septembra i između 6. i 9. oktobra.^[54]

Dana, 15. septembra, general Harukiči Hjakutake u Rabaulu saznaje o Kavagučijevom porazu, prvi poraz jedne ovakve jedinice carske japanske armije, od početka rata. General prenosi vesti dalje ka carskom generalštabu u Japanu. Na hitnoj sednici, vrh japanske armije i štab mornarice zaključuju da, "Gvadalkanal može da preraste u odlučujuću bitku u ratu." Ishod bitke je uticao na ostale japanske strategijske operacije u drugim oblastima Pacifika. Hjakutake dobija naređenje da pošalje dovoljno trupa i ratnog materijala za proterivanje savezničkih snaga sa Gvadalkanala. Kako nije mogao istovremeno da podrži veliku japansku ofanzivu koja je bila u toku duž Kokodo puta na Novoj Gvineji, Hjakutake, sa odobrenjem generalštaba, naređuje svojim trupama na Novoj Gvineji, koje su bile udaljene oko 30 nautičkih milja od svog cilja – Port Morezbija, da se povuku, pošto je značaj Gvadalkanala bio odlučujući. Japanci više nikad nisu bili sposobni da obnove svoju kampanju ka Port Morezbiju. Prema tome, poraz u bici za Edsonov greben, nije samo doprineo japanskom krajnjem porazu u Gvadalknalskoj kampanji, već takođe i japanskom krajnjem porazu na južnom Pacifiku.^[55]

Nakon prbacivanja većih snaga, tokom naredna nekoliko meseca, sledeća veća japanska kopnena ofanziva na Gvadalkanalu, predvođena od Hjakutakia, dogodila se u drugoj polovini oktobra 1942. godine, poznata kao Bitka za Hendersenovo polje, no njen ishod je bio još ubedljiviji poraz za japnske snage. Vandegrift kasnije navodi, da je Kavagučijev juriš na greben u septembru bio odlučujući tokom cele kampanje, i da je postojala sumnja u njegov ishod, "mi bismo se našli u jednom značajno lošijem položaju."^[56] Istoričar Ričard B. Frenk navodi:

"Japanci nikada nisu došli bliže pobedi na ostrvu nego u septembru 1942. godine, jurišajući na greben iz džungle, južno od kritičnog aerodroma, poznatiji kasnije kao Krvavi greben."^[57]

• Dejvis, Donald A. (2005). Lightning Strike: The Secret Mission to Kill Admiral Yamamoto and Avenge Pearl Harbor. Njujork: St. Martin's Press. ISBN 0-312-30906-6. 
• Frenk, Ričard (1990). Guadalcanal: The Definitive Account of the Landmark Battle. Njujork: Random House. ISBN 0-394-58875-4. 
• Grifit, Semjuel B. (1963). The Battle for Guadalcanal. Šampenj, Ilinois, SAD: University of Illinois Press. ISBN 0-252-06891-2. 
• Hubler, Ričard G.; Dešant. Džon A. (1944). Flying Leathernecks - The Complete Record of Marine Corps Aviation in Action 1941–1944.. Garden Siti, Njujork: Doubleday, Doran & Co., Inc. 
• Džersi, Stenli Kolmen (2008). Hell's Islands: The Untold Story of Guadalcanal. Koledž Steišn, Teksas: Texas A&M University Press. ISBN 1-58544-616-5. 
• Morison, Semjuel Eliot (1958). The Struggle for Guadalcanal, August 1942 – February 1943, vol. 5 of History of United States Naval Operations in World War II. Boston: Little, Brown and Company. ISBN 0-316-58305-7. 
• Pitros, Oskar F.; Džon P. MekKarti i Džon Klejburn (urednik) (1995). Bless 'em All: The Raider Marines of World War II. Review. ISBN 0-9652325-0-6. 
• Smit, Majkl T. (2000). Bloody Ridge: The Battle That Saved Guadalcanal. Njujork: Pocket. ISBN 0-7434-6321-8. 
• Anderson, Čarls R. (1993). „GVADALKANAL” (brošura). U.S. GOVERNMENT PRINTING OFFICE. Pristupljeno 09. 07. 2006. 
• Kegni, Džejms (2005). „Bitka za Gvadalkanal”. 'HistoryAnimated.com'. Arhivirano iz originala na datum 2012-03-03. Pristupljeno 17. 05. 2006.  Interaktivna animacija bitke
• Čen, K. Piter (2004–2006). „Gvadalkanalska kampanja”. 'World War II Database'. Pristupljeno 17. 05. 2006. 
• Flevin, Piter (2004). „Mesta borbe na Gvadalkanalu, 1942. – 2004.”. Pristupljeno 02. 08. 2006.  Veb sajt sa mnogo slika mesta gde su se vodile borbe na Gvadalkanalu 1942. godine, i kako izgledaju danas.
• Hirose (puno ime i prezime nije poznato) (2007). „Izveštaji japanskih vojnika koji su bili ranjeni tokom bitke za "breg 80"” (Engleski i Nemački). Pristupljeno 24. jun. 
• Hofman, Džon T. (1995). „Edsonov greben” (brošura). OD MAKINA DO BUGENVILA: Rejderi marinaca tokom Pacifičkog rata.. 'Marine Corps Historical Center'. Pristupljeno 21. 11. 2006. 
• Hofman, Džon T. (1995). „Tasimboko” (brošura). OD MAKINA DO BUGENVILA: Rejderi marinaca tokom Pacifičkog rata.. 'Marine Corps Historical Center'. Pristupljeno 21. 11. 2006. 
• Hofman, Džon T. „SVILEN PAD I TEŠKA BORBA: Američke padobranske jedinice marinaca u Drugom svetskom ratu.: Edsonov greben” (Engleski). Commemorative series. 'Marine Corps History and Museums Division'. str. 1. 
• Hofman, Džon T.. „SVILEN PAD I TEŠKA BORBA: Američke padobranske jedinice marinaca u Drugom svetskom ratu: Tasimboko” (Engleski). Commemorative series. Marine Corps History and Museums Division. str. 1. 
• Hog, frenk O.; Ludvig, Verle E., i Šo, Henri I.. „Od Perl Harbura do Gvadalkanal”. 'History of U.S. Marine Corps Operations in World War II'. Pristupljeno 16. 05. 2006. 
• Miler, Džon junior (1949). „Gvadalkanal: Prva ofanziva”. 'UNITED STATES ARMY IN WORLD WAR II'. Pristupljeno 04. 07. 2006. 
• Šo, Henri I. (1992). „Prva ofanziva: Kampanja marinaca za Gvadalkanal”. 'Marines in World War II Commemorative Series'. Pristupljeno 25. 07. 2006. 
• Cimerman, Džon L. (1949). „Gvadalkanalska kampanja”. 'Marines in World War II Historical Monograph'. Pristupljeno 04. 07. 2006.