Приск

За остала значења, види Приск (разврставање).

Приск из Панија у Тракији (5. век) био је источноримски, односно византијски дипломата, чиновник и историчар.

Подаци о Присковом животу сачувани су нам углавном у византијском лексикону из 10. века, Суиди (Σουΐδας или Σοῦδα). Рођен је вероватно између 410. и 420. године, а умро је после 472. године, пошто последњи догађај који помиње у својој историји датира из ове године. У Цариграду се школовао за ретора што га је препоручило за државну службу. У друштву извесног Максимина путовао је 449. на двор хунског краља Атиле као члан дипломатског посланства цара Теодосија II, а у каснијим путовањима посетио је и Египат и Италију. За владавине цара Маркијана (450-457) постао је члан свите врховног заповедника коњице (магистер еqуитум) Еуфемија.

Изгледа да је Приск био и састављач бројних писама и говора, али нам је од његове заоставштине сачувана само у фрагментима нажалост његово дело Византијска историја, чији је пуни наслов на грчком – према Суиди – гласио Ἱστορία βυζαντικὴ καὶ κατ' Ἀτττήλαν, и које је имало шест књига. Ова Византијска историја сачувана је само у одломцима који се односе на догађаје између 432. и 472. године, док се за цело дело претпоставља да је било у ствари наставак Зосимове Историје и, према томе, да је обухватало период од 411. до 472. године. Учени византијски цар Константин VII Порфирогенит (913-959) сачувао је у изводима дуже фрагменте који се углавном односе се на римско посланство код Атиле у коме је и Приск лично учествовао. Самим тим, тешко је судити о његовом спектру интересовања и вредности као историографа. Сачувани изводи су извор првог реда за историју кратковеког царства које је створио Атила и односе Римљана са варварима средином 5. века. У стилу и речнику сачуваних фрагмената препознаје се утицај Тукидидов и, нарочито, Херодотов. Један од видљивих трагова Прискове привржености атицизму јесу и његови архаизирајући називи за варварске народе које описује. Приск је одличан стилиста, објективан и либералан интелектуалац. Он се показује као оштар посматрач и добар познавалац људи.

Присков утицај на византијску историографију био је јак и дуготрајан. Зосим, Јордан, Јован Малала и Теофан Исповедник били су међу ауторима који су користили ово дело и оставили понеку референцу на Прискову изгубљену Историју.

За словенску историју Приск је значајан зато што међу народима потчињеним Хунима помиње и племена који справљају медовину и користе чамце моноксиле. Самим тим, Присково дело је најстарији наративни извор који спомиње Словене у Панонији (Атилин двор се изгледа налазио код Токаја у Мађарској на горњем току реке Тисе).

Фрагменти из Прискове Историје који се односе на Словене у преводу на српскохрватски: Византијски извори за историју народа Југославије, Први том, Београд 1955, 7-16. Превод текста пропраћен је врло вредним критичким апаратом.

• Присцус ат тхе цоурт оф Аттила Архивирано 2001-02-04 на Wаyбацк Мацхине-у, превод на енглески сачуваног дела Прискове историје који се односи посету Атилином двору. Превод је дело великог ирског византолога Џона Багнала Бјурија (Ј.Б.Бурy)

Приск на Wикимедијиној остави