[go: up one dir, main page]
More Web Proxy on the site http://driver.im/
Википедија

Двери

десничарска политичка странка у Србији
За друге употребе погледајте страницу Двери (вишезначна одредница).

Српски покрет Двери, познат као Двери, је политичка странка у Србији. Предводи га Иван Костић, који је наследио Бошка Обрадовића, суоснивач покрета.

Српски покрет Двери
СкраћеницаДвери
ПредседникИван Костић
Потпредседници
  • Слободан Давидовић
  • Зоран Павловић
Оснивачи
  • Бошко Обрадовић
  • Бранимир Нешић
Основана27. јануар 1999. (1999-01-27)
Легализована28. јун 2015. (2015-06-28)
СедиштеУлица Ђорђа Јовановића 11/7, Београд
НовинеДвери српске
Омладински огранакСавет омладине
Женски огранакЖенска снага
Идеологија
Политичка позицијадесница до крајње деснице
Религијаправославље
Крсна славаСвети Сава
Национално чланствоНационално окупљање
Међународно чланствоСветски конгрес породица
Боје
  •   црвена
  •   плава
  •   бела
Слоган„За живот Србије”
Химна„Химна за живот Србије”
Народна скупштина
0 / 250
Скупштина АП Војводине
0 / 120
Скупштина града Београда
0 / 110
Застава странке
Веб-сајт
dveri.rs

Настале су 1999. као омладинска организација окупљена око истоименог студентског часописа. Током 2000-их деловале су као невладина организација, промовишући вредности православног хришћанства и породице. Од октобра 2023. део су коалиције Национално окупљање.

Назив

уреди

Српски покрет Двери има статус политичке странке, док су Двери српске периодични часопис које ова политичка странка издаје. Пошто су представници Српског покрета Двери изјавили да излазе на изборе као независна листа, почела је деловати и нова политичка организација под називом Покрет за живот Србије, која је имала статусом удружења грађана. Тако је створен нови интегрисани медијски систем под називом Двери — Покрет за живот Србије. Двери су 2015. званично уписане у регистар политичких организација Републике Србије под називом Српски покрет Двери.

Историја

уреди

Организација (1999—2011)

уреди

Године 1999. Бранимир Нешић је основао Двери као хришћанско-десничарску омладинску организацију коју чине углавном студенти Универзитета у Београду која је редовно организовала јавне трибине посвећене популаризацији клеро-националистичке филозофије Николаја Велимировића,[1] епископа Српске православне цркве, који је канонизован 2003. и сматра се великим антизападним мислиоцем.[2]

Организација промовише изражену српску националистичку идеологију. На основу оцене пристрасности и неосуђивања злочина од стране друге националности,[3] Двери су се успротивиле резолуцији Скупштине Србије у марту 2010. којом се осуђује масакр у Сребреници који је починила војска босанских Срба у источној Босни 1995. године.[4] Двери се такође жестоко противе унилатералном проглашење независности Косова.[5] Такође су добро познати по свом противљењу правима ЛГБТ+ особа.[5]

У октобру 2010. одржана је прва парада поноса у Београду, у којој су се хиљаде антигеј демонстраната насилно сукобиле са полицијским јединицама које су обезбеђивале учеснике параде. Једна од екстремно десничарских група које су организовале антигеј протест биле су Двери, а члан те организације је, цитира The Economist, рекао да је протест облик „одбране породице и будућности српског народа”.[6]

У августу 2011, уочи Параде поноса 2011. у Београду, ова организација је упозорила да би организовање оваквог догађаја могло да подстакне друштвене немире и изазове нереде и додала да ће, ако Влада дозволи да се парада настави, „Београд горети као Лондон који је недавно горео”.[7] У страху од насилнијих сукоба, власти су на крају одлучиле да откажу догађај, одлуку коју су критиковале групе за људска права као што је Amnesty International, који је посебно издвојио Двери и Образ као главне десничарско-националистичке групе одговорне за „оркестрирање опозиције на понос”.[8]

Група грађана (2011—2015)

уреди
 
Коалиција ДСС—Двери, децембра 2015.

Покрет је у марту 2012. прикупио 14.507 потписа за регистрацију као изборна листа за парламентарне изборе 2012. године.[9] Покрет Двери добио је 4,35% гласова бирача, не успевши да пређе минимални цензус од 5% за улазак у Скупштину.

У септембру 2012. вођа Двери Владан Глишић позвао је на „100-годишњу забрану” парада поноса у Београду, описујући такав догађај као „промоцију тоталитарне и деструктивне идеологије” и оптужио владајућу Социјалистичку партију Србије да је под утицајем „геј лобија”.[10]

У септембру 2013, уочи још једног покушаја параде поноса у Београду, Бошко Обрадовић је рекао да тај догађај представља „наметање страних и неприкладних вредности, изнесених малолетницима — најугроженијем делу друштва”.[11]

Евроскептична Демократска странка Србије бившег председника Владе Војислава Коштунице разматрала је 2014. опције за формирање „Патриотског блока” који би се супротставио доминантној проевропској политици политичке елите, а коалицију су позвале Двери (при чему се као потенцијални трећи коалициони партнер помиње Српска радикална странка). Међутим, ДСС је првобитно одбио предлог, наводећи да предложене странке нису у потпуности прихватиле ставове ДСС-а и да само желе да се учлане како би ушле у Скупштину.[12] Двери су поново учествовале саме на парламентарним изборима 2014. године, освојивши 3,58% гласова, поново не успевши да пређу минимални цензус од 5% за улазак у Скупштину. Многи су их окарактерисали као крајње десничарску странку у овом тренутку.[5][13]

Савремено доба (2015—данас)

уреди

У новембру 2014. Двери и Демократска странка Србије су се изјасниле да ће на следеће изборе изаћи као савез „Патриотски блок”.[14] У јануару 2015. блоку су приступили и ПУЛС и СЛС.[15] Парламентарни избори одржани су 24. априла 2016. на којима је „Патриотски блок” освојио 5,04% гласова (13 мандата, од чега су Двери имале 7). После ових избора, први пут у историји, постале су парламентарна странка.

Двери су 3. септембра 2016. саопштиле да ће Бошко Обрадовић, председник Двери, бити њихов кандидат на председничким изборима 2017. године. Бошко Обрадовић је 10. марта предао РИК-у своје потписе за кандидатуру. На крају је на председничким изборима добио само 2,16% гласова.

Године 2018. одржани су локални избори у Београду и Бору 4. марта. Двери су најавиле коалицију са Доста је било под називом „Доста је било и Двери — Да ови оду, а да се они не врате”. У Београду је коалиција освојила 3,89% гласова, док је у Бору освојила 8,17% (3 мандата). У Лучанима су 16. децембра 2018. одржани локални избори. Учествовали су са коалицијом Савез за Србију и освојили 9,57% гласова (4 мандата). Истог дана одржани су и локални избори у Кладову, Дољевцу и Кули, али су Двери и друге странке из Савеза за Србију бојкотовале изборе.

 
Промена система — Сигурност за све

Двери су 2018. биле једна од оснивачких странака свеобухватног опозиционог Савеза за Србију који је бојкотовао парламентарне изборе 2020. године. У октобру 2018. покренула се полемика око члана Срђана Нога који је рекао да „Ану Брнабић и Александра Вучића треба јавно обесити”. Томе су се успротивили и други чланови Двери, укључујући председника Бошка Обрадовића, те је Ного почетком 2019. искључен из странке. За све време постојања Савеза за Србију они су били једина евроскептична странка (поред Здраве Србије која је отишла почетком 2020. године).

Идеологија

уреди

Двери су у почетку биле оријентисане на хришћански фундаментализам,[16] клерофашизам[17] и ултранационализам,[18][19][20] а држале су политичку позицију крајње деснице.[21][22][23] Идеологија покрета је такође описана као фашистичка[24][25] и антисемитска.[26][27] Током свог оснивања, Двери су издавале књиге и часописе клерикалног и националистичког садржаја.[28] Такође су водиле кампању против побачаја.[29] Од свог оснивања, Двери подржавају хришћанску десницу и монархизам.[26][29][30][31] Научници су такође описали њене идеолошке ставове као ксенофобичне, највише због њихових хришћанско-десничарских ставова.[16][32] Двери су такође познате као упорни противник права ЛГБТ+ особа.[22][33]

Двери су са првобитних ставова прешле на десничарску позицију,[34] иако су задржале националистичке[35][36][37] и конзервативне ставове.[38][39] Покрет је такође класификован као странка десничарског популизма,[40][41][42] због противљења илегалној имиграцији[33][43][44] и евроскептицизма.[45][46] Подржава економски национализам,[47][48] протекционизам[49] и еконационализам.[50][51][52] Двери сарађују са Алтернативом за Немачку и осталим члановима Идентитета и демократије.[53]

Демографске карактеристике присталица

уреди

Резултати истраживања ЦеСИД-а из 2014. године о демографској структури присталица странака у Србији су показали да Двери у нешто већој мери подржавају мушкарци, а да су присталице доминантно смештене у најмлађе групе испитаника (77% млађе од 40 година, 54% млађе од 30).[54] Највећи удео (54%) су чинили високообразовани грађани.[54]

Симпатизери Двери доминантно припадају групи код које је значајно изражен конформизам и ауторитарност. Такође, показују висок степен национализма и верске нетолеранције.[54]

Према истраживању НСПМ-а из 2016. године коалицију Двери и ДСС су приближно равномерно подржавали бирачи који имају између 40 и 60 година и млађи од 40 година, док је већина бирача (60,4%) била са средњом стручном спремом.[55]

Председници Двери

уреди
# Председник Рођење—смрт Почетак мандата Завршетак мандата
1 Бошко Обрадовић   1976— 28. јун 2015. 23. децембар 2023.

Резултати на изборима

уреди

Парламентарни избори

уреди
Народна скупштина Републике Србије
Године Вођа Гласови % од важећих # Мандати Промена Коалиција Статус
2012. Владан Глишић 169.590 4,54% Раст  8.
0 / 250
 Стагнација  0 — ванпарламентарна
2014. Бошко Обрадовић 128.458 3,69% Раст  6.
0 / 250
 Стагнација  0 — ванпарламентарна
2016. 190.530 5,19% Стагнација  6.
7 / 250
 Раст  7 Двери—ДСС опозиција
2020. бојкот избора
0 / 250
 Пад  7 СЗС ванпарламентарна
2022. 144.762 3,92% Раст  6th
6 / 250
 Раст  6 Двери—ПОКС опозиција
2023. предстојећи НО —

Председнички избори

уреди
Председник Републике Србије
Године Кандидат 1. круг — гласови % од важећих 2. круг — гласови % од важећих
2012. Владан Глишић 8. 108.303 2,90% — — —
2017. Бошко Обрадовић 6. 83.523 2,32% — — —
2022. 4. 165.181 4,46% — — —

Издавачка кућа Catena Mundi

уреди
 
Лого издавачке куће Catena Mundi

Catena Mundi је издавачка кућа основана у знак сећања на Предрага Драгића Кијука. Име је понела по његовој српској духовној енциклопедији, издатој 1992. године. Издавачу кућу су основали Бранимир Нешић и Бошко Обрадовић, а њена уређивачка политика је заснована на истим темељима на којима је настао часопис „Двери српске“.[56] Ова издавачка кућа је имала свој штанд на 57. и 58. београдском сајму књига, и до сада је издала 26 књига:

  • Едиција Путовође:
  1. Група аутора: Достојевски — Апостол православног реализма
  2. Солжењицин — Не живети у лажи
  3. Милош Црњански: О национализму и српском становишту
  4. Група аутора: Кијук — мудра птица љубави
  5. Група аутора: Тајна Светосавља
  6. Група аутора: Његош — песник српске слободе
  • Едиција Прећутано слово:
  1. Група аутора: Глобално заГЕЈавање — Тоталитаризам идеологије хомосексуализма
  2. Марко С. Марковић: Истина о Француској револуцији
  3. Група аутора: Нацизам и антинацизам: јуче, данас, сутра
  4. Владимир Димитријевић: Заборављена културна историја Срба
  5. Биљана Ђоровић: Атлантис против Левијатана — борци против глобализације
  6. Александар Арсенин: Приватност у 21. веку
  7. Група аутора: Генетски модификовани поредак — Опасности од ГМО
  8. Стивен Баскервил: Родна равноправност и проблем људских права
  • Едиција Дверјани
  1. Бошко Обрадовић: Српска унија — елементи националне стратегије за 21. век
  2. Владан Глишић: Мали водич за српски опстанак
  3. Данило Тврдишић: Глобализација безумља — друго допуњено издање
  • Едиција Лепо слово
  1. Зорица Кубуровић: Мали роман о светлости
  2. Јулија Вознесенска:Касандрин пут
  • Едиција Српско становиште
  1. Мило Ломпар: Повратак српском становишту
  2. Група аутора: Тито и Срби — злочинац на челу колоне
  3. Коста Чавошки: Злоупотреба историје у Хагу
  4. Група аутора: Дај нам Боже муниције — српска авангарда на бранику Отаџбине
  5. Група аутора: Како сахранити Броза?
  6. Ратко Парежанин: Гаврило Принцип у Београду
  • Едиција Руско становиште
  1. Јелена Гускова: Балкански путеви и сумануто беспуће

Признања

уреди
  • Српски сабор Двери је добитник плакете „Вечерњих новостиˮ за најплеменитији подвиг 2007. године — за хуманитарну акцију помоћи опстанку народних кухиња на Косову и Метохији.
  • 2009. године, поводом 10 година постојања и рада Двери су постале носилац архијерејске грамате патријарха српског Павла

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Byford, Jovan (2008). Denial and Repression of Antisemitism. Budapest, Hungary: Central European University Press. стр. 17. ISBN 9789639776159. 
  2. ^ Buchenau, Klaus (2005). „From Hot War to Cold Integration? Serbian Orthodox Voices on Globalization and the European Union”. Eastern Orthodoxy in a Global Age. Walnut Creek, CA: AltaMira Press. стр. 64. ISBN 9780759105362. 
  3. ^ „Dveri: U Srebrenici se nije desio genocid”. 
  4. ^ „Right wing movement to take part in elections”. B92. 23. 8. 2011. Приступљено 7. 2. 2014. 
  5. ^ а б в Barlovac, Bojana (26. 8. 2011). „Serb Far-Right Group Prepares Poll Debut”. Balkan Insight. Приступљено 6. 2. 2014. 
  6. ^ „Hate in Belgrade”. The Economist. 10. 10. 2010. Приступљено 7. 2. 2014. 
  7. ^ „Belgrade gay pride parade planned for October 2”. AFP. 26. 8. 2011. Приступљено 7. 2. 2014. 
  8. ^ „Banning of Belgrade Pride is a dark day for human rights in Serbia”. Amnesty International. 30. 9. 2011. Архивирано из оригинала 16. 03. 2014. г. Приступљено 7. 2. 2014. 
  9. ^ „RIK proglasio izbornu listu Dveri” (на језику: српски). B92. 28. 3. 2012. Приступљено 2. 5. 2012. 
  10. ^ „Socialists described as having "strong gay lobby"”. B92. 27. 9. 2012. Приступљено 7. 2. 2014. 
  11. ^ Vasovic, Aleksandar (26. 9. 2013). „Serbian gay rights activists say to march despite threats”. Reuters. Приступљено 28. 9. 2014. 
  12. ^ [1] Radio Televizija Srbije (RTS): Коштуница: ДСС самостално на изборе (in Serbian Cyrillic). 2 February 2014.
  13. ^ „Right wing movement to take part in elections”. B92. 23. 8. 2011. Приступљено 7. 2. 2014. 
  14. ^ DSS i Dveri formirali patriotski blok RTS, 18 November 2014
  15. ^ Uz DSS i Dveri sada i PULS i SLS Blic, 30 January 2015
  16. ^ а б Spaces and borders : current research on religion in Central and Eastern Europe. András Máté-Tóth, Cosima Rughiniş. Berlin: De Gruyter. 2011. стр. 259. ISBN 978-3-11-022814-4. OCLC 757261200. 
  17. ^ Tomić, Đorđe (2014-01-11). „Serbia's Radical Right and Homophobia”. Unique. Приступљено 2022-03-19. 
  18. ^ Armakolas, Ioannis; Maksimović, Maja (мај 2013). The Beginning of the End for the Kosovo Problem? The Agreement on Normalisation of Relations between Belgrade and Pristina and its Aftermath. Greece: ELIAMEP. стр. 2. 
  19. ^ Bechev, Dimitar (2017). Rival Power. Yale University Press. ISBN 0-300-23184-9. OCLC 999661055. 
  20. ^ „Hundreds Of Gay Rights Activists March In Belgrade”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-19. 
  21. ^ Hooliganism Spills from Political onto Sports Terrains. Belgrade: Helsinki Committee for Human Rights in Serbia. децембар 2009. стр. 4. 
  22. ^ а б Stakic, Isidora (2015-03-14). „Securitization of LGBTIQ Minority in Serbian Far-right Discourses: A Post-structuralist Perspective”. Intersections. 1 (1). ISSN 2416-089X. doi:10.17356/ieejsp.v1i1.17. 
  23. ^ Jureković, Predrag (2016). Violent extremism in the western Balkans. Filip Ejdus, Landesverteidigungsakademie. Vienna: National Defence Academy. стр. 115. ISBN 978-3-902944-99-3. OCLC 1066091374. 
  24. ^ Kelly, Luke (јун 2019). Overview of research on far right extremism in the Western Balkans. Manchester: University of Manchester. стр. 6. 
  25. ^ „Serbia's Orthodox Far-Right Increases its Visibility - and Adaptability - with Protests”. Balkanist (на језику: енглески). 2019-07-16. Приступљено 2022-03-19. 
  26. ^ а б Kovačević, Dragana (2008). Anti-Semitism in Serbia and its (re)invention after 1999. Budapest: Department of Nationalism Studies. 
  27. ^ Bakić, Jovo (фебруар 2013), Right-Wing Extremism in Serbia (PDF), Friedrich Ebert Stiftung, Приступљено 18. 3. 2019, „It is reasonable to assume that the Serbian Radical Party lost some of its votes to Dveri, a highly conservative but not, or at least not yet, a far-right ideological and political movement, instead espousing a turn-of-the-twen- tieth-century conservatism much like Joseph de Maistre’s. This movement evidently enjoys the support of the more conservative parts of the Serbian Orthodox Church (SPC) and expressly rejects the fascist tradition, anti-Semitism and the use of violence to achieve ideological aims. It does, however, foster extreme conservatism, promoting the family as the most important social institution and advocating a religious-moralistic outlook. As one might expect, this movement fosters an explicitly homophobic position, evident in its organisation of Family Walks on the day before the Pride Parade; but it does not incite its supporters to physically assault the LGBT population. Following the Russian model, in 2012 it called on the government to ban the Parade for the next 100 years. Serbian nationalism and anti-globalisation (expressed in an anti-American orientation and a reserved attitude to the EU) are clearly important components of Dveri ideology so that one can say that it exhibits certain symptoms of the far right but these are not sufficient to classify the movement as such.” 
  28. ^ Tomić, Đorđe (2013). „On the ‘right’ side? The Radical Right in the Post-Yugoslav Area and the Serbian Case”. Fascism. 2 (1): 110. ISSN 2211-6249. doi:10.1163/22116257-00201012. 
  29. ^ а б Wiesinger, Barbara N. (2008-12-31). „The Continuing Presence of the Extreme Right in Post-Milošević Serbia”. Balkanologie. 11 (1-2). ISSN 1279-7952. doi:10.4000/balkanologie.1363. 
  30. ^ The Struggle for Secularism in Europe and North America. London: Women Living Under Muslim Laws. 2011. 
  31. ^ „Boško Obradović nedeljom: Mi smo za obnovu Kraljevine Srbije | Kolumne”. Direktno (на језику: српски). Приступљено 2022-03-19. 
  32. ^ Campaign Watch 2012. Washington D.C.: United States Department of State. април 2012. стр. 2. 
  33. ^ а б Sebastian Goll, Martin Mlinaric, and Johannes Gold (2016). Minorities under attack : othering and right-wing extremism in Southeast European Societies. Wiesbaden: Harrassowitz Verlag. ISBN 978-3-447-19505-8. OCLC 944382380. 
  34. ^
  35. ^ Ekerstedt, Malin (2014). Patriotism and Patriarchy – The impact of nationalism on gender equality. Sweden: Kvinna till Kvinna Foundation. стр. 13. 
  36. ^ „New political alliance in Serbia: Patriotic Block to seek restoration of monarchy”. N1 (на језику: српски). 2021-12-02. Приступљено 2022-03-19. 
  37. ^ „EU's Mogherini booed in Serbian parliament ahead of Balkan summit”. Reuters (на језику: енглески). 2017-03-03. Приступљено 2022-03-19. 
  38. ^ „Pride parade, anti-globalist rally run parallel in Belgrade”. www.euractiv.com (на језику: енглески). 2021-09-20. Приступљено 2022-03-19. 
  39. ^ „Serbia and the 'refugee crisis': from good Samaritan to guard of 'Fortress Europe'”. Counterfire (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-19. 
  40. ^ Passarelli, Gianluca (2019), Passarelli, Gianluca, ур., „The Presidentialisation of Political Parties in the Western Balkans”, The Presidentialisation of Political Parties in the Western Balkans (на језику: енглески), Cham: Springer International Publishing, стр. 1—22, ISBN 978-3-319-97351-7, doi:10.1007/978-3-319-97352-4_1, Приступљено 2022-03-19 
  41. ^ Stojic, Marko (2018). Party responses to the EU in the western Balkans : transformation, opposition or defiance?. Cham, Switzerland. стр. 138. ISBN 978-3-319-59563-4. OCLC 1003200383. 
  42. ^ „Belgrade Bedfellows: Divergent Aims, Styles Laid Bare As Serbia's Anti-Vucic Protests Intensify”. RadioFreeEurope/RadioLiberty (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-19. 
  43. ^ Lažetić, Marina (2021-11-01). „Migration, Extremism, & Dangerous Blame Games: Developments & Dynamics in Serbia”. doi:10.37805/wb2021.1. 
  44. ^ Günay, Cengiz (фебруар 2016). „Understanding Transit Asylum Migration: Evidence from Serbia”. International Migration. 54 (4): 31—43. ISSN 0020-7985. doi:10.1111/imig.12237. 
  45. ^ Korzeniewska-Wiszniewska, Mirella (2019). „Dynamics of the Serbian EU accession process – key issues and the challenges of state democratisation in an era of populism”. Rocznik Instytutu Europy Środkowo-Wschodniej (на језику: пољски). 17 (4): 68. ISSN 1732-1395. doi:10.36874/RIESW.2019.4.3. 
  46. ^ The right-wing critique of Europe : nationalist, souverainist and right-wing populist attitudes to the EU. Joanna Sondel-Cedarmas, Francesco Berti. Abingdon, Oxon. 2022. ISBN 978-1-003-22612-3. OCLC 1266207734. 
  47. ^ „Factbox: Parties running in Serbia's general election”. Reuters (на језику: енглески). 2016-04-23. Приступљено 2022-03-19. 
  48. ^ „Dveri leader sees Family March as start of opposition national front”. N1 (на језику: српски). 2021-05-05. Приступљено 2022-03-19. 
  49. ^ Cvejić, Slobodan; Spasojević, Dušan; Stanojević, Dragan; Todosijević, Bojan (новембар 2020). „Electoral Compass 2020, analysis of the political landscape in Serbia” (PDF). library.fes.de. Heinrich Böll Foundation. 
  50. ^ „Dveri predale pismo o zaštiti životne sredine”. danas.rs. Danas. 16. 11. 2020. 
  51. ^ „Boško Obradović: Danas nema patriotizma bez zelenog patriotizma”. glassumadije.rs. Glas Šumadije. 14. 12. 2020. 
  52. ^ „Dveri predstavile paket od 12 mera za podršku domaćoj privredi”. rs.n1info.com. N1. 21. 12. 2020. 
  53. ^ Matković, Aleksandar (2021-06-07). „How Germany’s Far Right Is Building Up Anti-Immigrant Parties in the Balkans”. Jacobin (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-19. 
  54. ^ а б в Oko izbora 19 (PDF). CeSID. 2014. стр. 104, 106. 
  55. ^ „Србија пред изборима”. Архивирано из оригинала 10. 01. 2019. г. Приступљено 9. 1. 2019. 
  56. ^ Бранимир Нешић: Мисија издавачке куће Catena Mundi или слобода је само за храбре Архивирано на сајту Wayback Machine (9. новембар 2013), Standard, 28. 1. 2013.

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Двери&oldid=28473923”