Teokrit

Prema jednom epigramu, koji se pripisivao Teokritu, ali je zapravo delo nekog antičkog gramatičara koji je želeo da jasno označi razliku između dva pesnika istog imena, ovaj je Teokrit rođen u Sirakuzi na Siciliji, od oca Praksagore i majke Filine. Epigram glasi:

ἄλλος ὁ Χῖος: ἐγὼ δὲ Θεόκριτος, ὃς τάδ᾽ ἔγραψα,

εἷς ἀπὸ τῶν πολλῶν εἰμὶ Συρηκόσιος,

υἱὸς Πραξαγόραο περικλειτῆς τε Φιλίννης:

Μοῦσαν δ᾽ ὀθνείην οὔποτ᾽ ἐφελκυσάμην.

Drugi je s Hiosa; Teokrit što ovo napisa,

ja sam, Sirakužanin, čovek iz naroda,

sin Praksagore i dične Filine,

tuđu Muzu nikad nisam prisvojio.^[1]

Iste podatke donosi i Suda, ali se tu dodaje kako neki smatraju da mu se otac zvao Simih, te da je Teokrit rođen na ostrvu Kosu i da je odande kao metek došao u Sirakuzu.^[2] Podatak o ocu "Simihu" vuče poreklo iz jednog kratkog spisa koji je sačuvan u rukopisima Teokritovih pesama i koji je naslovljen Teokritov rod (Θεοκρίτου γένος), kao i iz sholije uz 7. idilu.^[3] Tu se vidi da su antički komentator lik Simihide, koji se pojavljuje u 7. idili, prirodno identifikovali sa ličnošću samog pesnika, a ime Σιμιχίδας shvatili kao patronimik, zaključuvši da mu se otac zvao Simih (Σίμμιχος).^[4] Radi se zapravo o tome da je "Simihida" samo pseudonim koji je pesnik uzeo, kao što je slučaj s Vergilijevim "Titirom" u 1. eklogi, a to je objašnjenje koje daju već i neki antički gramatičari.^[5] Podatak o Teokritovom rođenju na ostrvu Kosu verovatno potiče od činjenice da se pesničkom radu učio od Filete s Kosa.^[6] U Teokritovom rodu saznajemo da je Teokrit bio "učenik Filete (s Kosa) i Sikelida (sa Samosa), koje i sam spominje", naime:

οὔτε τὸν ἐσθλὸν

Σικελίδαν νίκημι τὸν ἐκ Σάμω οὔτε Φιλητᾶν

niti čestitog

Sikelidu sa Samosa nadvisujem niti Filetu.^[7]

U ovim stihovima iza imena "Sikelide sa Samosa" krije se zapravo epigramatičar Asklepijad sa Samosa.^[5] Na Teokritovu povezanost s Filetom ukazuje i jedan oštećeni odlomak teksta vizantijskog gramatičara Georgija Hirovoska, koji glasi: Φιλίππας [tj. Φιλήτας] διδάσκαλος Θεοκρίτου = "Filipa [tj. Fileta] učitelj Teokritov". Teokrit je, izgleda, održavao veze i s pesnikom Aratom, kome je uputio svoju 6. idilu^[8] i koga tri puta spominje u 7. idili;^[9] odnosno, antički su gramatičari bili ti koji su verovali da je Teokrit u navedenim stihovima mislio upravo na onog poznatog Arata koji je napisao Pojave (Φαινόμενα). Može se sa sigurnošću pretpostaviti da je Teokrit ove pesnike upoznao u Aleksandriji, koja je u to doba već postala središte književnog života grčkoga sveta i koju je Teokrit bar jednom u životu sigurno posetio. Njegove idile pod brojevima 14, 15. i 17. imaju mnoge indicije koje ukazuju na to da su napisane u Aleksandriji, a u svakom slučaju dokazuju da je pesnik u nekom trenutku živeo tamo pod pokroviteljstvom Ptolemeja II Filadelfa. Šesnaesta idila, koja slavi Hijerona II, sina Hijeroklovog, očito je bila napisana u Sirakuzi, verovatno ne pre 270. pne., kad je Hijeron proglašen za kralja. S druge strane, nepoznati autor spisa Teokritov rod kaže da vrhunac Teokritovog stvaralaštva pada u u doba Ptolemeja, sina Lagovog; autor grčkog argumenta uz 1. idilu navodi da je bio savremenik Arata, Kalimaha i Nikandra, te da vrhunac njegova stvaralaštva pripada vremenu Ptolemeja II Filadelfa; dok argument uz 4. idilu kaže da taj vrhunac pada oko 124. Olimpijade, tj. u period između 284. i 280. pne.

Kod tumačenja ovih svedočanstava osnovna teškoća proističe iz dvostruke nesigurnosti u vezi s pesnikom Filetom. Prva se odnosi na tačno vreme njegova života, a druga na prirodu njegove povezanosti s Teokritom, naime na to da li antička svedočanstva o tome da je on bio Teokritov učitelj aludiraju na ličnu interakciju ili se odnose samo na uticaj koji je Filetina poezija izvršila na Teokrita. Prema jednom modernom tumačenju,^[10] navedeni period između 284. do 280. pne. možda se odnosi na vreme kada je Teokrit prvi put otišao u Aleksandriju ili kada je, nakon što je tamo proveo neko vreme školujući se kod Filete i Asklepijada (ili tek proučavajući njihova dela), počeo da stiče glas kao pesnik. Zahvaljujući svojim prvim pesničkim naporima ― kaže dalje ova teorija ― stekao je pokroviteljstvo Ptolemeja II Filadelfa, koji je oko 285. pne. postao savladar svoca oca, Ptolemeja Lagovog, i u čiju je slavu spevao 14, 15. i 17. idilu, koje sadrže indicije da su sastavljene u doba kad je Ptolemej započinjao svoju samostalnu vladavinu (od 283. pne.), kao i da ih je pesnik napisao na početku svoje književne karijere. Način na koji se aludira na Ptolemeja, sina Lagovog, u 17. idili (stih 14) potvrđuje pretpistavku da je Teokrit živeo pod tim kraljem.^[11] Iz 16. idile vidi se da se Teokrit vratio u Sirakuzu i tamo živeo pod Hijeronom II, ali sadržina te pesme nije sasvim jednoznačna, pa se ne može utvrditi u kom je tačno trenutku Hijeronove vladavine ona nastala: iz 76. i 77. stiha ^[12] moglo bi se možda zaključiti da je napisana tokom prvog punskog rata, i to nakon što je Hijeron 263. pne. sklopio savez s Rimljanima. U svakom slučaju, ton cele pesme ukazuje na Teokritovo nezadovoljstvo zbog nedovoljne Hijeronove velikodušnosti kod nagrađivanja njegovog pesničkog rada, kao i zbog političkih prilika u Sirakuzi. Zato se otada ― može se pretpostaviti ― predao gotovo u potpunosti pevanju pesama sa scenama iz prirode i seoskog života, zbog kojih je u kasnijem razdoblju najviše i uživao slavu.

Drugih podataka o Teokritovom životu nema, osim to da se među njegovim bliskim prijateljima nalazio i lekar Nikija,^[13] kome se u svojim pesmama obraća s velikim poštovanjem.^[14][15]

Pored 25 epigrama i jedne pesma koja se po svom obliku zove Siringa,^[6] pod Teokritovim imenom sačuvano je oko 30 pesama ili idila (εἰδύλλιον = "sličica", pa "pesmica"), od kojih neke nisu autentične, a obično se dele na dve grupe. Prvu čine pastirske ili bukolske pesme (βουκόλος = "govedar"), na kojima se i temelji Teokritova pesnička slava i značaj, dok su u drugoj grupi svojersni mimi, koji opisuju kratke prizore iz svakodnevnog gradskog života.^[16] Neke od ovih pesama, premda sačuvane pod Teokritovim imenom, definitivno nisu njegove (npr. 19, 20, 21, 23), a sumnja se i u autentičnost nekih drugih (npr. 25, 26).^[5]

Antički su gramatičari pripisivali Teokritu i neka druga dela. Suda kaže da je Teokrit napisao "takozvane bukoliske pesme u dorskom dijalektu" te da mu neki pripisuju i sledeća dela: Proetide (Προιτίδες), Nade (Ἐλπίδες), himne (ὕμνοι), Junakinje (Ἡρωίνες), pogrebne pesme (ἐπικήδεια μέλη), elegije (ἐλεγεῖαι) i jambi (ἰάμβοι) te epigrami (ἐπιγράμματα).^[2] Nepoznati autor kratkog grčkog spisa o odlikama Teokritovog pesništva, koji se nalazi u rukopisima njegovih pesama, kaže da se sva poezija može podeliti u tri vrste: narativnu (διηγηματικός), dramsku (δραματικός) i mešanu (μικτικός), kao i da bukolska poezija pripada mešanoj vrsti.^[10]

Od trideset idila, samo deset pripadaju pastirskim ili bukolskim pesma (βουκολικά), koje su stari zvali još i ποιμενικά i αἰπολικά. No ako se termin "idila" svati u svom širem smislu i primeni na sve pesme koje prikazuju život obilnih ljudi, onda toj grupi pripadaju prvih jedanaest pesama te 14, 15. i 21. pesma, od kojih je ova poslednja posebno značajna, jer je jedini prikaz života grčkih ribara kojim danas raspolažemo. Druga i petnaesta očito su napisane po uzoru na Sofronove mime. Neke obrađuju ljubavnu tematiku, a po obliku su povezane sa različitim pesničkim vrstama: tako su, na primer, 12. i 29. pesma imaju jasno lirski ton, 19. pesma epigramski, 20. bukolski, a 23. tragički; 13. i 18. pesma, koje se takođe bave ljubavnim temama, imaju ton epske pesme; 27. pesma je ljubavna, ali je data u formi dijaloškog mima; 16. i 17. pesma oponašaju enkomij; 22. ima oblik epske himne Dioskurima; 24. i 25. su, kako se čini, fragmenti neke epske pesme o Heraklovim delima, ispevane u učenom stilu aleksandrijske epike, ali i u slobodnom i jednostavnom tonu koji je i inače karakterističan za Teokrita; 26. pesma takođe je u epskom tonu, ali je manje uspela,jer na dosta suvoparan retorski način priča deo mita o Penteju; napokon, 28. idila, nazvana Preslica (Ἠλακάτη), predstavlja prigodnu pesmu i napisana je u vrlo ugodnom lirskom tonu. Ova velika raznolikost u vrstama poezije sasvim je u skladu s duhom aleksandrijskog pesništva uopšte, u okviru kojega je i Teokrit stvarao. No u onim idilama koje se smatraju sigurno autentičnim, sva ta raznolikost usklađena je istinskih pesničkim genijem Teokritovim.^[10]

 

Teokrit je tvorac bukolskog pesništva kao posebnog žanra u okviru grčke književnosti, a preko svojih sledbenika, uključujući Vergilija, i u okviru rimske književnosti. Bukolska poezija svoje korene ima u grčkom folkloru.^[17] Zametak ove vrste pesništva može se u vrlo ranom razdoblju pronaći među Doranima, kako onima u Lakoniji, tako i onima na Siciliji, posebno u Tindariju i Sirakuzi, gde se u Artemidine svetkovine unosila naročita živost pevanjem pesama u kojima bi se dva pastira ili dve grupe pastira međusobno nadmetali. Taj je običaj na izrastao u posebnu veštinu, koju je izvodila posebna grupa izvođača, koja se zvala "Lidijasti" (Lydiastae) ili "Bukolisti" (Bucolistae), kojih je bilo naročito mnogo na Siciliji i u obližnjim delovima južne Italije.^[10] To su obično bile pesme o popularnim mitskim pričama, kao i o scenama iz seoskog života: pastiri koji umiru mladi ne okusivši čar ljubavi i nakon smrti pretvaraju se u neki krasan cvet, senovit izvor, ili postaju ljubimci nekog božanstva i sl.^[17] Omiljeni lik tih priča bio je mladi i lepi pastir Dafnid, mitski osnivač bukolske poezije i ideal pastira. O Dafinidu je bilo mnogo priča, koje su govorile o njegovoj lepoti, ljubavima i nesrećnom kraju. Već je Stesihor iz Himere u svojim pesmama slavio Dafnida kao tradicionalnog junaka pastirskog pesništva.^[6] Drugi su za pastirski ideal uzimali nekog Dioma, koga u dve svoje drame spominje Epiharm. Spominju se još plahi lovac Menalka, koga Hermesijanakt iz Kolofona lokalizira na Eubeji, kao doduše i Dafnida, koga većina antičkih pisaca čvrsto vezuje za Siciliju.^[6] Te pučke pesmice zadržale su svoju popularnost sve do Diodorovog vremena, ali jedini fragment takve jedne pesme koji je došao do nas sastoji se od ova dva stiha, koja se u rukopisima nalaze ispred Teokritovih pesama:

δέξαι τὰν ἀγαθὰν τύχαν, δέξαι τὰν ὑγίειαν,

ἃν φέρομεν παρὰ τᾶς θεοῦ, ἃν ἐκαλέσσατο τήνα.

da primi dobru sreću, da primi zdravlje,

da nam oboje bude kao u boga, da ih prizovemo za nj.^[18]

Teokrit je prvi pučkim pastirskim pesmama dao formu posebnog književnog žanra i umetnički ih usavršio. U tome se on oslanjao ne samo na vlastiti književni dar, nego, u velikoj meri, i na dela Epiharma i, posebno, Sofrona. Njegovi mimi, koji su u osnovi imali dramski i mimetički karakter, slikali su prizore iz svakodnevnog života običnih ljudi na Siciliji. Pastoralne pesme i romanse kasnijih vremena vrlo se razlikuju od Teokritovih, u kojima nema ništa od onih afektiranih emocija, čiste nevinosti, iskonske jednostavnosti ili čak obožavanja prirode, dakle svih onih elemenata koji se pripisuju imaginarnim pastirima fiktivne Arkadije. Nema kod Teokrita ništa ni od one oštre razlike između grada i sela, koja je kasnije pretvorena u ogorčenu satiru uperenu protiv navodnih zala civilizacije. Ono što kod Teokrita nalazimo jesu jednostavne i verne slike običnog života na Siciliji, oslikane s puno istinskog poetskog duha. Ne pribegava pukim stilističkim sredstvima, kao što su bujne slike, snažne boje i patetične emocije. Tek povremeno upušta se u deskripciju, koju uvek uvodi samo kao epizodu, i nikada, za razliku od Vergilija, ne daje alegorijsko značenje osećajima i ponašanju pastirâ u svojim pesmama. Prizore života opisane u Teokritovim pesmama karakterišu dramska jednostavnost, tačnost i fina duhovitost.^[10]

Jedna od najlepših Teokritovih pesama jesu Čarobnice (Φαρμακεύτριαι, 2. idila), gde je "u obliku lirske monodrame"^[19] prikazana ljubav siromašne Simete prema lepom Dafinidu, koji pripada višim društvenim krugovima. Pošto mu je ona predala svoju ljubav, a on je ostavio, Simeta ga u gluvo doba noći pokušava pridobiti spravljajući razne vradžbine sa svojom služavkom Testilidom, kazujući pri tom kako ga je zavolela. Ovu je idilu Jean Racine nazvao najživljom i najlepšom od svih antičkih pesama koje je pročitao.^[6]

Vrlo je važna pesma Žetveni praznik (Θαλύσια, 7. idila), čija je radnja smeštena na ostrvu Kosu. Tu se opisuje kako mladi Simihida (koji najverovatnije predstavlja lik samog pesnika) s dva prijatelja putuje na Kos da tamo proslavi žetveni praznik. Na putu sreće Likidu iz Kidonije na Kritu, "kozara, za koga niko ne bi ni pomislio da je nešto drugo, jer izgledao je baš kao kozar". Likida i Simihida, tj. sam Teokrit, stanu se nadmetati svojim pesmama: Likida svom ljubimcu Aganeaktu želi srećnu plovidbu u Mitilenu, a Simihida moli Pana da pomogne Aratu, koji voli lepog Filina. Spominju se pre samog nadmetanja savremeni pesnici Fileta i "Sikelida sa Samosa" (najverovatnije epigramatičar Asklepijad), a Likida svog mladog takmaca hvali što nije prihvatio da piše pesme na homerski način. Kao pobednik iz nadmetanja izlazi Simihida, kome je zapravo nagrada obećana unapred, "što je i dobro, jer se njegov zabavni uradak ne može meriti sa sofisticiranom pesmom nasmejanog Likide"; kako je, naime, uverljivo pokazano, Likida je zapravo lično Apolon, bog pesništva, čija epifanija u ovoj pesmi označava Teokritovo "pesničko posvećenje", slično onom koje su Hesiod i Arhiloh dobili od Muza.^[5]

U pesmi Pastiri Dafnid i Dameta (Βουκολιασταὶ Δάφνις καὶ Δαμοίτας, 6. idila) ova dva pastira na dramatičan način ismevaju zaljubljenog Polifema, a u pesmi Kiklop (Κύκλωψ, 11. idila) isti pastiri predstavljaju Polifema kao ružnog prostaka koji se pomamio za lepom nimfom Galatejom, ćerkom Nerejevom, ali ona ne mari za njega.^[20]

Oslanjajući se na tradiciju Sofronovih mima i ugledajući se verovatno na njegov mim Učesnice na Istamskim igrama, Teokrit u pesmi Sirakužanke ili Adonisova svetkovina (Συρακούσιαι ἢ Αδωνιάζουσαι, 15. idila) daje likove dve Sirakužanke koje žive u Aleksandriji i za vreme Adonisove svetkovine odlaze na kraljevski dvor Ptolemejida da prisustvuju svečanosti. Putem ogovaraju muževe, žale se na sluge, raspravljaju o modi i cenama, prepiru se u gužvi s nekim nepoznatim prolaznicima, a sve je to prikazano s dosta humora, vedrine i lakoće.^[19]

Pesma Kiniskina ljubav ili Tionih (Κυνίσκας Ἔρως ἢ Θυώνιχος, 14. idila) napisana je u dijaloškoj formi, i u njoj mladi Eshin svome prijatelju priča o tome kako se posvađao sa svojom dragom. Pesma je zanimljiva jer eksperimentiše s transpozicijom jedne scene tipične za novu atičku komediju u heksametarski oblik.^[5]

 

Pesme 16, 17. i 22. imaju oblik himni. U 16. idili pesnik hvali Hijerona II, u 17. Ptolemeja Filadelfa, a u 22. Dioskure. Ovoj grupi pripadaju još pesma Hila (Ὕλας, 13. idila), koja priča mit o mladom Hilu za kojim jure nimfe, i pesma Mladi Herakle (Ἡρακλίσκος, 24. idila). Ne može se reći da u epskim pesmama Teokrit iskazuje isti jedinstveni talenat kao u svojoj bukolskoj poeziji. U 13. pesmi dolazi donekle do izražaja pesnikova sposobnost za živo opisivanje; u pesmi Harite ili Hijeron (Χάριτες ἢ Ἱέρων, 16. idila), u kojoj se Teokrit predstavlja kao gladan pesnik u potrazi za pokroviteljem, pokazuje se njegova fina mašta kad svoje pesme naziva Haritama, a završni deo, u kome priča o radostima mira nakon što je neprijatelj isteran sa Sicilije, odzvanja pravom bukolskom atmosferom. Pesme Dioskuri (Διόσκουροι, 22. idila) i Mladi Herakle (Ἡρακλίσκος, 24. idila) pune su dramatike i nalikuju sličnim delima drugih aleksandrijskih pesnika, kao što su Kalimah i Apolonije Rođanin. U pesmi Pohvala Ptolemeja (Ἐγκώμιον εἰς Πτολεμαῖον, 17. idila) Teokrit proslavlja svadbu Ptolemeja Filadelfa, koji se ženi svojom sestrom Arsinojom. Smatra se da je taj brak sklopljen 277. pne., a iz jednog natpisa saznajemo da je Arisinoja umrla 270. pne., u petnaestoj godini bratovljeve vladavine. Stoga je ova pesma najverovatnije nastala u tom periodu.

Dve lirske pesme ― Preslica (Ἠλακάτη, 28. idila) i Idila zaljubljenog (Εἰδύλλιον Ἐρῶντος, 29. idila) ― napisane su eolskim dijalektom i u eolskoj strofi. Prva je posvećena Teugenidi, ženi miletskog lekara Nikije, kojoj pesnik po svom prijatelju Nikiji na poklon šalje preslicu. Druga je po tematici ljubavna, upućena je nekom lepom dečaku i po tome nalikuje 12. idili, ali je neposrednija i manje konvencionalna.

Stih Teokritovih pesama većinom je heksametar, ali više izlomljen u odnosu na konstantan ritam veličanstvemih homerskih pesama. Česta je bukolska cezura, a stihovi su okretno udešeni prema sadržaju.^[17] Jezik Teokritov je pretežno dorski, ali ublažen elementima eolskog i jonskog dijalekta.^[10]

Što se drugih Teokritovih pesama tiče, Berenika ― od koje je sačuvano samo pet stihova u Atenejevoj Gozbi sofista ― bila je enkomij za ovu slavnu kraljicu, ženu Ptolemeja I Sotera i majku Ptolemeja II Filadelfa. Pesma pod naslovom Siringa, koja je sačuvana u Palatinskoj antologiji, sastavljena je od dvadeset stihova, ali tako da je dužina svaka dva stiha kraća od prethodnog para stihova, pa cela pesma nalikuje na deset komada muzičkog instrumenta poznatog kao Panova frula ili "siringa" (σύριγξ). Od epigrama, dva (17. i 18) možda su delo Leonide iz Tarenta, dok, s druge strane, Palatinski rukopis 10. epigram Erikija iz Tesalije pripisuje Teokritu.^[10]

Aleksandrijski su gramatičari dali Teokritu mesto u svojoj Plejadi. Na Teokrita se ugledao veliki rimski pesnik Vergilije u svojim Pastirskim pesmama (Eclogae ili Bucolica) i njima odmah stekao veliku slavu, ali u obradi pastoralne tematike između njih dvojice postoje značajne razlike.^[20] Kao pesnik seoske idile, mirne prirode, vesele vreve gradskog života i napokon žarke ljubavi, uticao je Teokrit i na mnoge kasnije pesnike pastoralne lirike.^[21]

• Đurić, Miloš N. (1991). Istorija helenske književnosti. Beograd. 
• The Oxford Classical Dictionary. Third edition. Oxford: Oxford University Press. 2003. 
• Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977). Povijest svjetske književnosti, knj. 2. "Grčka književnost". Zagreb.