Prvi indijsko-pakistanski rat

Džamu i Kašmir je bila jedna od prinčevskih država Indije, koja je priznala britanski suverenitet, a imala je veliki stepen autonomije. Pre povlačenja Britanaca iz Indije 1947. Kašmir je bio pod pritiskom i Indije i Pakistana da postane njihov deo. Maharadža Kašmira Hari Sing je želeo nezavisnost Kašmira i nastojao je da odgodi rešenje. Međutim u vreme britanskog povlačenja dolazi do napada združenih propakistanskih plememenskih snaga iz Severozapadnih graničnih područja Pakistana, i regularne pakistanske vojske. Zbog invazije maharadža se odlučuje da preda Kašmir Indiji i tako je započeo rat. Pakistan je tvrdio da pošto su muslimani većina stanovništva Kašmira, prinčevska država Kašmir je trebala pripasti Pakistanu. Indijsko polaganje prava na Kašmir dolazi od toga da je maharadža predao Kašmir Indiji, kao što se desilo i sa drugim prinčevskim državama. Osim toga 48% stanovništva Kašmira su bili siki, budisti i hindusi.

AZK(Azad Kašmirske) snage su bile lokalne plemenske snage, koje je podržavao Pakistan. Njihova prednost je bila u sledećem:

• Pred rat državne snage Džamu i Kašmira su bile raspodeljene u uskom pojasu oko granice kao odgovor na militantnu aktivnost, tako da nisu bile spremne za veću invaziju
• Neki delovi vojske Džamu i Kašmira pridružili su se AZK vojsci
• Lokalnu gerilu su podržavali redovni pakistanski vojnici, koji su ušli u sastav mnogih AZK jedinica, a kako je rat trajao tako se povećavao broj pakistanskih redovnih vojnika
• Moguće je da su britanski oficiri pomogli Pakistancima da pripreme napad. Britanski oficiri na terenu su pomagali i koordinisali napade lokalne gerile.

Kao rezultat tih prednosti AZK vojska je brzo nadvladala, ali ne i dokrajčila državnu vojsku Džamu i Kašmira. Međutim Indija je počela vazduhom slati pojačanja i time je spasila Džamu i Kašmir. Do kraja 1947. ofanziva AZK je izgubila na zamahu. Na Visokim Himalajima AZK je i dalje napredovala, sve dok nije došla do predgrađa Leha u junu 1948. Tokom 1948. vodilo se mnoštvo manjih bitki. Nijedna bitka nije dala odlučnu prednost drugoj strani, tako da se linija fronta učvrstila. Pakistan je vremenom sve otvorenije podržavao AZK snage, tako da su bile uključene i regularne jedinice pakistanske vojske, a ne samo pakistanski vojnici u AZK jedinicama. Formalni prekid vatre je proglašen 31. decembra 1948.

Kao rezultat rata Indija je dobila dve trećine Kašmira, a Pakistan jednu trećinu. Indijci su zadržali kontrolu nad relativno bogatim i gusto naseljenim područjem Kašmirske doline i većinom stanovništva Kašmira. Džamu i Kašmir je 1957. postao indijska država, a linija prekida vatre je postala faktička granica dve države.

Postoji deset faza rata.

Veliki deo kašmirske doline je bio pod kontrolom paravojnih snaga. Pobedili su državnu vojsku Džamu i Kašmira i put prema glavnom gradu Kašmira Šrinagaru je bio otvoren. Vojska Džamu i Kašmira se nalazila u okruženju u nekoliko gradova. U očajanju vladar Kašmira maharadža Hari Sing je zamolio indijsku vladu da pošalje vojsku u pomoć, da bi se zaustavila pobuna. Indija je obećala Singu pomoć, ali tek kad potpiše da Kašmir ulazi u sastav Indije. Hari Sing je potpisao da Kašmir ulazi u sastav Indije, pa je stigla indijska vojska, koja je zaustavila napadače i sprečila pad Šrinagara.

Indijska vojska je bila prebačena zračnim putem do Šrinagara i pobedila je paravojne snage AZK na predgrađima Šrinagara. Indijska vojska je ganjala razbijene AZK snage i oslobodila je dva grada Baramulu i Uri. U Panč dolini je nastavljena opsada vladinih snaga. Na severu propakistanske snage su zauzele još više teritorija.

Indijske snage su nastavile da ganjaju razbijene AZK snage i krenuli su južno da oslobode opkoljene vladine snage u Panč dolini. Indijske snage su potcenile koliko su slabe ceste toga područja. Došli su delom do Panč doline, ali sa prvim snagama nisu mogli ništa da učine. U Kotliju su uspeli da oslobode garnizon, a snage AZK su zauzele Mirpur i pobile su dosta hindusa u gradu.

Pakistanske AZK snage su zauzele Džanger i uspešno su napali Naošeru, a Uri su neuspešno opsedali. Na jugu su Indijci osigurali Čamb. U toj fazi linija fronta se počela stabilizovati, a dolazilo je sve više indijskih vojnika.

Indijske snage su u kontranapadu zauzele Džanger i Radžauri. U kašmirskoj dolini pakistansko AZK snage napadale su i dalje Uri garnizon. Na severu Skardu je došao pod opsadu AZK snaga.

AZK uz pomoć pakistanske vojske je napadao bezbroj puta Džanger, ali bezuspešno. Indijci su zauzeli Titvali. AZK je napredovao na visokim Himalajima i počeli su opsedati Leh, a zauzeli su i Kargil. Pobedili su indijsko pojačanje koje je krenulo da oslobodi Skardu.

Indijci su nastavili da napadaju u Kašmirskoj dolini napredujući severno da bi zauzeli Keran i Gurais. Odbili su napad na Titvail. Snage u Punču su uspele da se privremeno i nakratko probiju. Skardu se uspešno branio, tako da je sprečavao prolaz propakistanskim snagama prema Lehu. U vagustu 1948. ipak uspevaju zauzeti Skardu.

Tokom toga perioda dolazi do manje aktivnosti sa obe strane. Linija fronta se stabilizuje. Opsada Panča se ponovo nastavila, a Indijci nisu uspeli u napadu na Dras.

Indijci su počeli da napreduju na svim sektorima. Punč je konačno oslobođen opsade nakon godinu dana. Propakistanske Gilgit snage na visokim Himalajama su konačno bile poražene. Indijci su napredovali do Kargila i tu su se zaustavili zbog problema sa snabdevanjem. Zoji-La prelaz je osvojen tenkovima, što je bilo čudo zbog velike visine. Osvajanjem prolaza lako je zauzet Dras.

Indijski predsednik vlade Džavaharlal Nehru je odlučio da traži od UN da intervenišu. UN posreduju u dogovoru o prekidu vatre koji je stupio na snagu 31. decembra 1948. Nekoliko dana pre prekida vatre Pakistanci su izvršili kontranapad i odsekli cesnjtu između Urija i Panča. Izglasana je rezolucija UN-a 5. januara 1949. po kojoj je Pakistan trebao povući svoje snage i regularne i paravojne, a Indiji je bilo dozvoljeno da drži minimalne snage za održanje reda. Tek posle toga se trebao održati plebiscit.

• Podela Indije