Nioba

U Homerovoj Ilijadi priču o Niobi pripoveda Ahilej trojanskom kralju Prijamu.^[1] Prema toj priči, lepa Nioba hvalila se kako je rodila više dece nego boginja Leta, koja ima samo Apolona i Artemidu. Da bi osvetili uvredu nanesenu njenoj majci, Apolon je strelama usmrtio Niobinih šest sinova, a Artemida njenih šest kćeri. Devet dana dvanaestoro dece ležalo je nepokopano, jer je Zevs okamenio ceo narod. Tek desetog dana bogovi su ih sahranili, a Nioba, umorna od plača, zatražila je hranu, a zatim je pretvorena u kamen na brdu Sipilu u Maloj Aziji.^[2]

Ovidije u svojim Metamorfozama pripoveda^[3] da je Nioba bila kći Tantala i Plejade Dione te sestra Pelopova, kao i da je iz Frigije došla u Tebu, gde se udala za kralja Amfiona i rodila mu sedmoricu sinova i sedam kćeri. Kad je proročica Manto, kći Tiresijina, pozvala Tebanke da ukažu poštovanje boginji Leti, Nioba je stala pričati kako ona zbog svog porekla i svoje lepe dece pre zaslužuje da joj se ukazuju božanske počasti. Kad se Leta požalila Apolonu i Artemidi, oni su krenuli da kazne Niobu. Apolon je ustrelio sve njene sinove, pa i najmlađeg, koji se pomolio bogovima da mu poštede život, ali je Apolonova strela već bila odapeta i nije se mogla zaustaviti. Kad je čula kakva je sudbina zadesila njene sinove, Nioba je izašla pred tebanske bedeme i, luda od boli, uzviknula da ona i u nesreći ima više od Lete, jer je i dalje nadvisuje brojem dece. Tad su ponovo pojurile strele i Nioba je gledala kako joj kćerke padaju mrtve jedna za drugom. Najmlađa kći potražila je zaštitu od majke, koja ju je prigrlila i zaklonila svojom haljinom te zavapila da joj bogovi sačuvaju makar jedno dete. No, njena molba nije bila uslišena. Dok je stajala među leševima svoje dece Nioba se od boli skamenila i jak vihor ju je podigao i preneo je na brdo Sipil, gde iz njenih kamenih očiju i dalje teku suze.^[2]

Grčki tragičari i pesnici obogatili su Homerovu jednostavnu priču mnogim dodacima. Broj i imena Niobine dece razlikuju se kod različitih pisaca; Homer kaže da ih je bilo dvanaestoro, no Hesiod i drugi navode da ih je bilo dvadesetoro, Alkman i Helanik samo šestoro, Sapfo spominje osamnaestoro dece, Euripid i Pseudo-Apolodor njih četrnaestoro, a Herodot četvoro.^[2]

U Homerovom predanju sva su Niobina deca izgubila život, ali kasniji pisci pripovedaju da su joj bogovi poštedeli jednog sina, Amfiona ili Amiklu, te jednu kćerku, Melibeju, ali se Melibeja, prebledevši kad je ugledala leševe svoje braće i sestara, od tada zvala Hlorida; tu zatim dolazi do mešanja ove Hloride s Hloridom koja je bila kći Amfiona, minijskog kralja Orhomena u Beotiji.^[4][5]

I mesto i vreme ubistva Niobine dece razlikuju se u izvorima. Prema Homeru, smrt ih je zatekla u majčinoj kući; prema Pseudo-Apolodoru, Niobine sinove ubio je Apolon na planini Kiteronu (Higin kaže da se to dogodilo na Sipilu^[6]), a kćerke je usmrtila Artemida u gradu Tebu, nedaleko od kraljevske palate. Prema Ovidiju, sinovi su ubijeni dok su radili atletske vežbe na jednom polju ispred tebanskih zidina, dok su kćerke stradale tokom pokopa svoje braće. Drugi pripovedaju da se taj događaj odigrao u Lidiji ili, pak, kažu da je Nioba nakon smrti svoje dece otišla iz Tebe u Lidiju, svom ocu Tantalu, gde ju je Zevs po njenoj želji pretvorio u stenu na planini Sipil, iz koje svakog leta liju suze.^[2]

U Pausanijino doba ljudi su na brdu Sipilu mogli videti jednu stenu koja iz daljine liči na ženu koja sedi sagnute glave i tuguje.^[7] Grob Niobinine dece pokazivao se u Tebi.^[8]

Prema lidijskoj verziji mita, koju prenosi Partenije iz Nikeje,^[9] Nioba je Asaonova kći i supruga Asirca Filota. Nioba se s Letom sukobila oko toga čija su deca lepša, pa je bila kažnjena tako što je njen muž Filot tokom jednog lova bio rastrgnut na komade. Nakon toga Asaon se zaljubio u svoju vlastitu kćer, a kad ga je Nioba odbila, pozvao je svoje unuke u kuću i za vreme večere ih spalio. Očajna Nioba bacila se s hridi ili su je bogovi pretvorili u kamen.^[2]

 

Priču o Niobi obradio je Eshil u svojoj trilogiji, čiji prvi deo nije poznat, drugi je nosio naslov Pratilje, a treći Nioba.^[10] Mit o Niobi jedna je od omiljenih tema i u grčkoj umetnosti, pa se od 6. veka pne. nailazi na predstave smrti Niobine dece na slikanim vazama, od kojih je najpoznatija vaza tzv. slikara Niobida iz 5. veka pne., koja se danas čuva u Louvreu.^[11] Najpoznatija antička predstava Niobidâ jeste skulpturna grupa, za koju ni Rimljani nisu znali je li je izvajao Skopas ili Praksitel, a čija ja kopija 1583. godine pronađena u Rimu i danas se nalazi u Firenci. Tu grupu čine majka, koja je prigrlila najmlađu kćerku i pokušava je zaštititi, te još trinaest kipova njenih ostalih sinova i kćeri, nezavisno od figure vaspitača.^[2] Nemački istoričar umetnosti, Wilhelm Lübke, ovako opisuje tu grupu:

"Apolona i Artemidu treba zamisliti izvan grupe. Nevidljivo iz visina oni su već započeli svoje osvetničko delo uništavanja: u prilog tome govori svaki pokret, i uklanjanje figura koje beže i koje preplašeno gledaju gore ili pokušavaju da se zaštite svojim haljinama. Jedan od sinova već se pružio bez svesti, a drugi, padajući, oslanja se na neku stenu i u samrtnoj borbi svoj ukočeni pogled obraća u visinu iz koje ga sustiže uništenje. Jedan brat dockan pokušava da sestru koja je ranjena pala pred njegove noge zaštiti svojom haljinom i da je dočeka na ruke; drugi je pao na kolena i bolno se hvata za ranu na leđima, dok vaspitač pokušava da zaštiti najmlađega. Svi ostali instinktivno beže k majci, kao da ih ona, koja im je toliko puta pomoći pružila, može da sačuva od osvetničke ruke bogova. Tako se s obeju strana valjaju talasi ovog užasnutog bežanja prema sredini, gde se, kao o neku hridinu, lome o uzvišeni lik Niobin. Ona jedina stoji u svemu tome bolu nepoljuljana, mati i kraljica sve do poslednjeg trenutka. Prihvatajući desnicom svoju najmlađu ćerku, čije nežno detinjstvo nije poštedeo osvetnički udarac, i saginjući se kao da bi spasla tu najmlađu, koja joj se privija, ona obraća gore ponosnu glavu, pre nego je levicom mogla pokriti od bola ukočeno lice, i pogledom, u kojem se mešaju bol i dostojanstvo duše, traži osvetničku boginju. U tom pogledu divne glave nema ni prkosa, ni molbe, ni sažaljenja: samo bolom provejan i dostojanstva pun izraz herojske predanosti neminovnom udesu, koji joj bogovi dodeliše, dostojan Niobe. I u tom čudesnom liku leži, pre svega, duhovno težište kompozicije, leži izmirenje, koje, u sceni punoj strahote i uništenja, potresa dušu do tragičkoga saosećanja. I ova lepota preliva se i na druge delove kompozicije, na sve likove i daje im čar plemenitosti, u kojoj se i užas tako strašne katastrofe prečišćuje i ublažava".^[12]

• Đurić, Miloš N. (1988). Aristotel. O pesničkoj umetnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
• Schmitz, Leonhard (1867), „Niobe (2)”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1, Boston, pp. 8 
• Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga. 

•   Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Nioba