Henri Bergson
Anri Bergson (fr. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. - Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.
| Henri-Louis Bergson | |
|---|---|
| 20. vijek | |
| zapadna filozofija | |
 Henri Bergson, Nobelova nagrada za književnost (1927) | |
| Biografske informacije | |
| Rođenje | 18. 10. 1859. |
| Smrt | 4. 1. 1941. (dob: 81) |
| Filozofija | |
| Škola/Tradicija | francuski spiritualizam |
| Glavni interesi | metafizika, epistemologija, matematika, biologija, fiziologija, sociologija, etika, religija |
| Znamenite ideje | |
| Inspiracija | |
Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju. Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.
Dela
- Materija i pamćenje
- Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)
Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?
Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju reducira na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.
Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje. Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.