Kreont

Ovo je članak o mitskom vladaru Tebe. Za druga značenja, vidi Kreont (razvrstavanje).

Kreont (starogrčki: Κρέων = doslovno "vladar") bio je, u grčkoj mitologiji, vladar grada Tebe u mitu o Edipu. Sa svojom ženom, Euridikom (ili, prema drugim autorima, Heniohom), imao je brojno potomstvo: Heniohu, Piru, Megareja, Menekeja, Megara, Likomeda i Hemona. Kreont i njegova sestra, Jokasta, poticali su od Kadma i od Sparta. On se ponekad smatra identičnim s osobom koja je očistila Amfitriona od greha zbog ubistva njegova ujaka Elektriona i ocem Megare, prve Heraklove supruge.

Kreont je jedan od važnih likova u Sofoklovim tragedijama Kralj Edip i Antigona.

U Kralju Edipu Kreont je brat kraljice Jokaste, supruge kralja Laja i potom, nakon Lajeve smrti, supruge Edipove. Laj, prethodni tebanski kralj, preneo je vlast na Kreonta dok je sam otišao da pita za savet proročište u Delfima. U Lajevom odsustvu pred Tebom se nastanila Sfinga. Kad je stigla vest o Lajevoj smrti, Kreont je tebansko prestolje i ruku svoje sestre (a Lajeve udovice) ponudio onome ko uspe osloboditi grad Sfinginog terora. Nakon što je uspešno rešio Sfinginu zagonetku, Edip se oženio Jokastom, ne znajući da je ona zapravo njegova prava majka. U daljem toku radnje Edip je sve bliži spoznaji istine o Jokasti, a Kreont je sve vreme u njegovoj blizini. Kad Edio poziva proroka Tiresiju da mu kaže zašto je pošast napala grad, a ovaj mu odgovori da je problem u njemu, Edipu, ovaj optuži Kreonta da se urotio protiv njega. Kreont se brani odgovarajući da ne želi vlast i stoga nema nikakvog motiva da zbaci Kreonta s prestola. Kad se na kraju otkrije istina o Jokasti i Edip traži da mu se dozvoli da ode u progonstvo, upravo mu Kreont usliši tu želju i potom sam preuzme vlast.^[1]

Kreont je vladar Tebe. Edipovi sinovi, Eteokle i Polinik, zajedno su vladali, ali su se posvađali, nakon čega je Eteokle izgnao svog brata. Prema ovoj Sofoklovoj tragediji, dva su se brata bila dogovorila da će naizmenično vladati po godinu dana, ali Eteokle je, nakon svoje godine, odbio predati vlast Polinik je tad prikupio vojsku, pre svega među Argivcima, i potom napao Tebu u pohodu koji je poznat "sedmorica protiv Tebe".

Tebanci su se uspeli odbraniti, ali su u borbi poginula oba Edipova brata, pa je Kreont ponovo zavladao Tebom, ovaj put kao namesnik u ime Eteoklovog sina, Laodamanta. Kreont je Eteoklu priredio velelepnu sahranu sa svim počastima, ali je zato, pod pretnjom smrću, zabranio da se Polinikovo telo pokopa i ostavio ga izloženog psima, kao kaznu za to što je pokrenuo rat protiv vlastite domovine. U starogrčkoj kulturi smatralo se strahovitim ostaviti telo pokojnika nepokopanim. Antigona, kći Edipa i Jokaste te zaručnica Kreontova sina Hemona, usprotivi se Kreontovu naređenju i odluči pokopati bratovljevo telo; zbog toga je Kreont odluči kazniti tako što će je živu pokopati. Naposletku se Kreont pokaje i promeni mišljenje, uz savet vođe hora i nakon što je Tiresija objavio kako se bogovi ne slažu s odlukom da se Eteoklovo telo ostavi nepokopano. Međutim, kad je Kreont stigao do grobnice u kojoj je Antigona bila zatočena, našao je njeno mrtvo telo, jer je ona eć izvršila samoubistvo vešanjem, ne želeći čekati da bude živa sahranjena. Kreontov sin, Hemon, uputi pretnje svom ocu, a zatim i sam izvrši samoubistvo. Kad je Kreontova supruga, Euridika, čula za sinovljevu smrt, i ona je izvršila samoubistvo.^[2]

Kad je Kreont već bio starac, jedan potomak ranijeg tebanskog kralja po imenu Lik napao je Tebu, ubio Kreonta i zatim sam preuzeo vlast u gradu.

Kreont je postavljen nasuprot Antigone, koja izražava volju bogova i brani čast svoje porodice, pa se stoga stiče utisak da je on sam suprotstavljen tim vrednostima. Međutim, njegovo se ponašanje ne slaže s tim utiskom. Kreont pred svojim sinom, Hemonom, odlučno brani porodičnu čast. Kreont takođe veruje da su njegove odluke u skladu s voljom bogova i u najboljem interesu naroda, bez obzira da li se to na kraju pokazuje istinitim. Kad Tiresija iznese uverljive argumente protiv Kreontovih postupaka, Kreont je odmah spreman promeniti svoje ranje odluke.^[3]

Između Kreontova lika u Kralju Edipu i njegova lika u Antigoni uočavaju se sličnosti, ali i neke razlike. U Kralju Edipu stiče se utisak da Kreont stavlja volju bogova ispred državnih zakona. Čak i kad Edip kaže da, nakon što odstupi s prestola, mora otići u progonstvo, Kreont prvo čeka odobrenje bogova da izvrši tu Edipovu želju nakon što je sam stupio na vlast.

Određenu svetlost na ta neslaganja baca Kreontov lik koji se pojavljuje u trećoj Sofoklovoj tragediji, pod naslovom Edip na Kolonu. Tu je Kreont predstavljen kao "okoreli političar".^[4] On je tu ocrtan kao razuman i skroman čovek, koji ostaje miran i čuva svoje dostojanstvo i kad ga Tezej osuđuje; van svog državničkog položaja, on je sasvim "bezbojni lik". To ukazuje na to da njegove različite osobine ličnosti u književnim delima potiču od činjenice da se radi o fleksibilnom liku, koji pesnici mogu modelirati po svojoj volji.^[4]

Te dve tragedije ne slažu se ni oko toga kako je reont došao na vlast u Tebi. Na kraju Kralja Edipa Kreont na prestolu nasleđuje samog Edipa. S druge strane, u Antigoni se implicira da su nakon Edipova izgnanstva vlast u Tebi delili Eteokle i Polinik te da je Eteokle zaveo samovladu, a da je tek nakon njega na prestolje došao Kreont.

Kreont se pojavljuje i u Euripidovim Feničankama. (Kreont koji se pojavljuje u njegovoj Medeji nije ovaj isti Kreont, već korintski kralj).

Rimski pesnik Stacije, u svom epu Tebaida, donosi drugačiju verziju priče o Kreontovom dolasku na vlast od one koju nalazimo kod Sofokla. Ova alternativna verzija možda se temelji na jednom starijem epu iz tebanskog ciklusa, koji je napisao grčki pesnik Antimah iz Kolofona krajem 5. veka pne. Antimahova je pesma danas izgubljena, no u svakom slučaju grčki su mitovi često imali više verzija, a pesnici i dramatičari imali su slobodu i da biraju onu verziju koju žele i da u mit unose vlastite inovacije.

U Vitezovoj priči Geoffreya Chaucera Kreont je predstavljen kao tiranin, a iste je sčučaj i s kasnijom adaptacijom iste priče, koju su pod naslovom Dva plemenita rođaka objavili William Shakespeare i John Fletcher. I ovde, kao u Antigoni, Kreont zabranjuje da se poraženi neprijatelji pokopaju. Udovice tih neprijatelja upute apel Tezeju, koji zarati na Kreonta i porazi ga. Međutim, premda se o njemu mnogo govori tokom radnje, sam lik Kreonta ne pojavljuje se ni u jednoj verziji.