Karlo I Anžujski

Karlo I Anžujski (fr. Charles d'Anjou; 21. mart 1226 — 7. januar 1285) zvan i Karlo I Anžuvinac ili Karlo I Sicilijanski je bio kralj Sicilije (1266 — 1282), kralj Napulja (1282 — 1285), kralj Albanije (1272—1285), kralj Jerusalima (1277—1285), grof Provanse (1246—1285), grof Anžua i Mena (1247—1285). Bio je sin francuskog kralja Luja VIII i brat francuskog kralja Luja IX. Osvojio je kraljevstvo Siciliju od Hoenštaufovaca. Pobunom na Siciliji, sicilijanskom večernjom Sicilija se oslobodila vlasti Karla I Anžuvinca. Time je kraljevstvo Sicilija podeljeno na kraljevstvo Siciliju i Napuljsko kraljevstvo.

Rodio se nakon smrti oca, francuskog kralja Luja VIII. Otac mu je ostavio grofovije Anžu i Men. Oženio se Beatričom Provansalskom, tako da postaje grof Provanse. Provansa je bila deo kraljevstva Burgundije, koje je opet bilo deo Svetog rimskog carstva. Zbog toga je dotad Provansa bila oslobođena tereta centralne vlasti. Plemstvo u gradovima je uživalo velika prava, pa se buni protiv Karla, nakon uspostavljanja čvršće vlasti.

Karlo se na poziv svoga brata pridružuje sedmom krstaškom ratu. Vratio se u maju 1250, a tokom njegovog odsustva Provansa se pobunila, tako da je po povratku bio prinuđen da suzbija pobunu. Do juna 1251. Arl i Avinjon su se predali, a Marselj se držao do jula 1252.

Papa Inoćentije IV je tražio način da se reši Hoenštaufovaca. Papa mu nudi Kraljevinu Siciliju, koja je tada bila u posedu cara Konrada IV. Francuski kralj mu tada to nije odobrio.

U Provansi Marselj se neprekidno bunio, tražeći pomoć i od nepouzdanih saveznika, kakvi su bili Piza i Alfonso X Kastiljski. Ponovo je smirio Marselj, a konačna pobuna je bila 1262. tokom Karlova odsustva iz Francuske. Marselj je taj put bio prinuđen da sruši utvrđenja i da preda oružje. Nije bilo jačih kazni, pa je Provansa nakon toga stalno bila Karlovo uporište, koje mu je obezbeđivalo novac i vojsku za druga osvajanja. Mnogi iz Provanse su bili nagrađivani visokim položajima u novoosvojenim područjima.

Kada je Manfred Sicilijanski uzurpirao tron i postao kralj Sicilije umesto mladog Konradina, odnosi među papama i Hoenštaufovcima se ponovo menjaju. Papstvo se ponovo suočavalo sa sposobnim vojnim vođom u Italiji. Papa Urban IV ponovo nudi Karlu da bude kralj Sicilije. Ovaj put kralj Francuske Luj IX je isto tako bio ogorčen Manfredovom uzurpacijom trona, pa je Karlo Anžuvinac mogao prihvatiti ponudu. Karlo I Anžuvinac je potpisao 1263. ugovor sa papom. Ugovor je sadržavao čitav niz uslova, koji su pogodovali papstvu. Kraljevstvo Sicilija se po tome nije smela ujediniti sa Svetim rimskim carstvom. Kralj Sicilije nije smeo nikad da bude car ili papa ili da se meša u crkvena pitanja.

Karlo I Anžuvinac je potpisao sa papom nepovoljan ugovor, ali vreme je radilo za njega. Kad je Manfredova vojska napredovala u papskoj državi, došlo je do ponovnih pregovora o ugovoru, koji su bili povoljniji po Karla. Kad je umro papa Urban IV, novi papa je postao Klement IV, koji je podržao dolazak Karla I Anžuvinca za kralja Sicilije. Karlo I Anžuvinac je proglašen 23. maja 1265. kraljem Sicilije, a krunisan je 6. januara 1266. godine.

Karlo I Anžuvinac je bio krunisan, a tek je trebalo da osvoji Kraljevinu Siciliju. Počeo je diplomatskom aktivnošću da umanjuje Manfredov uticaj. Kada je Karlova vojska započela kampanju Manred odlučuje da ih napadne. U bici kod Beneventa 26. februara 1266. Manfredova vojska je poražena, a Manfred Sicilijanski je ubijen. Ubrzo posle toga Karlo I Anžuvinac osvaja celo kraljevstvo.

Kao u Provansi Karlo I Anžuvinac je nastojao da izvuče što je moguće više novca iz novog vrlo bogatog kraljevstva. Nezadovoljstvo je bilo veliko, ali sam Karlo pokušava da proširi svoju moć i na severnu Italiju, što izaziva nezadovoljstvo pape, koji nije želio jakog vladara u Italiji. Ali papa je to ipak dopustio, jer mu je Konradin bio daleko veća opasnost. Gibelinski gradovi su se obratili Konradinu da im pomogne u oslobođenju Italije. Uz zadnjeg Hoenštaufovca Konradina je stalo mnogo gradova u Italiji.

Konradin je septembra 1267. krenuo južno da ponovo zahteva ono što pripada Hoenštaufovcima. Podstakao je pobunu u kraljevini Siciliji protiv Anžuvinaca. Većina Sicilije se pobunila, a pobuna se raširila na Kalabriju i Apuliju. Konradin je 1268. ušao u Rim, gde je oduševljeno dočekan. Došlo je do odlučne bitke kod Taljakoca 23. avgusta 1268, u kojoj pobeđuje Karlo I Anžuvinac. Konradin je pobegao prema Rimu, ali bio je uhapšen i zatočen u zamku del Ovo u Napulju. Konradin je osuđen za izdaju i pogubljen je 29. oktobra 1268. godine.

Do kraja 1270. Karlo I Anžuvinac uspeva da smiri pobunu na Siciliji.

Nakon učvršćenja vlasti u kraljevstvu Karlo započinje sa širim ambicijama širenja na Mediteranu. Kraljevstvo Sicilija je ranije obuhvatalo i Krf. Karlo je ponovo bio u posedu Krfa 1266. godine. Započeo je razne pregovore i urote sa preostalim plemstvom Latinskog carstva. Plemstvo se bojalo ponovnog ojačanja vizantijske moći u tom području, pa su bili prisiljeni da Karlu Anžuvincu priznaju posedovanje Krfa, prava na Ahaj i suverenitet nad većinom egejskih ostrva.

Pošto se osigurao na istoku, počeo je pripreme za krstaški rat za obnovu Latinskog carstva. Mihajlo VIII Paleolog je bio time uznemiren, pa je pisao francuskom kralju, nagoveštavajući da je otvoren za uniju katoličke i pravoslavne crkve, a da napad na Carigrad može omesti krstaški rat.

Tuniski halif je bio vazal od Sicilije, ali nakon smrti Manfreda Sicilijanskog oslobađa se vazalstva. Karlo je savetovao svog brata francuskog kralja Luja IX da krene u krstaški rat protiv Tunisa, jer postoji verovatnost da halif pređe na hrišćanstvo. Tako da je osmi krstaški rat bio usmeren protiv Tunisa. Karlo je stigao kasno, a francuski kralj je već bio umro od dizenterije, pa Karlo preuzima komandu. Tuniski halif je zaključio mirovni ugovor i pristao je plaćati danak. Karlova vojska je obolila, a flota je velikim delom uništena pri povratku na Siciliju. Zbog toga je Karlo I Anžuvinac morao odustati od osvajanja Carigrada.

U februaru 1271. Karlo I Anžuvinac započinje širenje na drugoj strani Jadrana, tako da najpre zauzima Drač, a brzo posle toga kontroliše većinu Albanije. Februara 1272. proglašava se kraljem Albanije. Karlo se nadao da će krenuti protiv Carigrada, ali odgodio je sve zbog želje pape Grgura X da ujedini pravoslavnu i katoličku crkvu.

Karlo je inače bio u lošim odnosima sa gibelinskim (antipapski grad) gradom Đenovom. Novembra 1272. izbija rat sa Đenovom, a ostali gibelinski gradovi pridružuju se Đenovi, pa se gibelinska pobuna raširila po celoj severnoj Italiji. Mihajlo VIII Paleolog je slao novce gibelinskim gradovima severne Italije. U isto vreme Mihajlo VIII Paleolog je pregovarao o uniji katoličke i pravoslavne crkve. Kada je izgledalo da je taj sporazum na vidiku Karlo je bio prinuđen da se pomiri sa Mihajlom VIII Paleologom. 1274. je zaključena Lionska unija, po kojoj je Mihailo priznavao papsku suprematiju.

Gibelini su kontrolisali većinu severa Italije, pa je Karlo I Anžuvinac bio prinuđen da se povuče 1275. iz Pijemonta. Papa Grgur nije bio nezadovoljan s tim rešenjem. Želio je da na severu bude novi car Rudolf I Habzburg, a da se Karlo ograniči na jug. Papa je zato ponudio Karlu Anžuvincu da otkupi pravo da bude kralj Jerusalima, što ovaj čini 18. marta 1277. godine.

Mihajlo VIII Paleolog nije uspio da nametne uniju u Vizantiji, ali i dalje je uveravao papu da je iskren u pokušajima da uspostavi uniju. Zbog toga papa zabranjuje Karlu Anžuvincu da napadne Carigrad. Znajući za to Mihajlo VIII Paleolog je započeo kampanju u Albaniji pri kraju 1274, pa zauzima dva grada Berat i Butrint. Imao je uspeha i na Eubeji i Peloponezu.

Izborom novog pape Martina IV, Karlo dobija 1280. slobodu delovanja protiv Vizantije. Papa je bio Francuz i stavio je celi papinski aparat Karlu na raspolaganje. Odustalo se od unije, a Karlo Anžuvinac dobija odobrenje da obnovi Latinsko carstvo.

Karlo započinje rat u Albaniji. Osvaja 1280. Butrint u Epirskoj despotovini. Započeo je i opsadu Berata. Kada je stigla vizantijska vojska, razjurila je Karlovu vojsku i zauzela je unutrašnjost Albanije. Karlova vojska je gubila i u Ahaju.

Mihajlo VIII Paleolog i Pedro III Aragonski su kovali planove protiv Karla Anžuvinca. Anžuvinci su bili nepopularni na Siciliji. Sicilijom su vladali korumpirani francuski službenici. Pobuna protiv Francuza izbija na uskršnji ponedeljak 30. marta 1282. i poznata je kao Sicilijanska večernja. Hiljade Francuza je ubijeno tokom pobune. Jedino su pošteđeni oni Francuzi, koji su se dobro ponašali prema stanovništvu. Do kraja aprila jedino je Mesina ostala u rukama Karla Anžuvinca. Zbog diplomatskih grešaka Karlovih predstavnika i Mesina se buni 28. aprila 1282. U Mesini je zapaljena Karlova krstaška flota.

Pedro III Aragonski je bio iznenađen, jer je pobuna usledila ranije nego što se nadao. Pobuna je trebalo da usledi kada Karlo Anžuvinac krene prema Carigradu. Sicilijanci su zamolili papu da ih stavi pod svoju zaštitu. Međutim papa Martin IV je bio izuzetno lojalan Karlu Anžuvincu i francuskim interesima, koji su stajali iza njega, pa ekskomunicira pobunjenike, kao i Mihajla VIII Paleologa i gibelinske gradove severne Italije.

Karlo I Anžuvinac je prikupio vojsku u Kalabriji, iskrcao se kraj Mesine i započeo opsadu. Sicilijanci se obraćaju aragonskom kralju Pedru III Aragonskom, koji se iskrcava u Trapanima 30. avgusta 1282. godine. Umarširao je u Palermo i već 4. septembra 1282. se proglasio kraljem Sicilije. Do kraja oktobra 1282. Siciliju su napustile zadnje Karlove snage. Anžuvinci su time bili zauvek izgubili Siciliju.

Iako se povukao u Kalabriju Karlo Anžuvinac je računao na svoje rođake. U to vreme podržava ga njegov rođak francuski kralj Filip III Hrabri . I papa Martin IV je bio lojalan i francuskom kralju i Karlu Anžuvincu. Pedro III Aragonski je napredovao i u Kalabriji, pa se Karlo Anžuvinac zabrinuo.

Papa Martin IV ekskomunicira Pedra III Aragonskog i proglašava 1284. krstaški rat protiv njega. To je bio Aragonski krstaški rat. U rat se meša Francuska. Papa proglašava Karla III Valoa kraljem Aragona. Karlo III Valua je bio sin francuskog kralja Filipa III Hrabrog. Pedro III Aragonski je imao domaćih problema, a brat mu staje na stranu Francuza. Suočio se sa velikom francuskom vojskom. Za to vreme Aragonci su zauzeli Maltu 1284. i uništili su gotovo celu anžuvinsku flotu u bici kod Malte. Uspevali su da blokiraju Napulj. Sin Karla Anžuvinca Karlo II Napuljski se nadao da će lako odblokirati Napulj. Ali ponovo je argonska flota bila mnogo uspešnija i zarobljava Karla II Napuljskog i većinu preostale anžuvinske flote.

Posle toga izbija pobuna protiv Francuza u Napulju. Anžuvinci su bili prisiljeni da oslobode ćerku Manfreda Sicilijanskog. Kada se Karlo I Anžuvinac vratio do Napulja pobuna je bila ugušena. Karlo Anžuvinac je napredovao po Kalabriji i pokušao je da se iskrca na Siciliji. Glavnina vojske mu je bila blokirana, tako da se povlači 4. avgusta 1284. Pripremao je novu kampanju za osvajanje Sicilije, ali umire 7. januara 1285.

Karlo I Anžuvinac je sve ostavio sinu Karlo II Napuljskom, koji je bio tada zatvorenik kod Aragonaca u Kataloniji. Tokom celoga života stvarao je flotu, koju su mu Aragonci uništili. Smatrao je sebe božjim instrumentom da podržava papstvo i kazni Hoenštaufovce.

I Anžuvinci i Aragonci nastavljaju da drže titulu kralja Sicilije. Anžuvinci su faktički bili u posedu Napuljske kraljevine, koja je predstavljala jug Italije.

Njegovim ratovima Kraljevstvo Sicilija je podeljeno. Papa Martin IV je kompromitovao papstvo da bi se dodvorio Karlu Anžuvincu. Papa je sebe osramotio sazivanjem Aragonskog krstaškog rata. Bio je to kolaps moralnog autoriteta papa, što zajedno sa rastom nacionalizma dovodi do Avinjonskog papstva i zapadne šizme.

Karlo I Anžujski na Wikimedijinoj ostavi

• Karlo I Anžuvinac, njegovi preci i potomci (en)