Žarko Paspalj

Žarko Paspalj (rođen 27. marta 1966. u Pljevljima, SFRJ) je bivši jugoslovenski i crnogorski košarkaš. U svojoj karijeri je igrao za Budućnost, Partizan, San Antonio Sparse, Olimpijakos, Panatinaikos, Panionios, Paris Basket Rasing, Aris i Virtus. Sa Jugoslavije je osvojio 2 srebrne medalje na Olimpijskim igrama, Svetsko prvenstvo 1990. i tri zlatne medalje na Evropskim prvenstvima, kao i jednu bronzanu sa EP.

Žarko Paspalj je započeo svoju karijeru polovinom 80ih u Budućnosti, u to vreme malom klubu koji je služio kao rasadnik talenata za veće klubove kao što su KK Partizan, Cibona, Jugoplastika, Crvena zvezda i Bosna.

Pošto je često bila u opasnosti da ispadne iz prve lige, Budućnost se ponekad nije oslanjala samo na svoje kvalitete. Po nepotvrđenoj priči sa početka 80ih, kada je Paspalj bio junior, Cibona je došla u Titograd na ligašku utakmicu koja je bila beznačajna za nju, ali presudna za nade Budućnosti za opstanak u najjačoj ligi. Dalje se tvrdi da su se dve strane sporazumele da se dopusti domaćem timu da pobedi, dok će zauzvrat Cibonini ljudi moći da gledaju treninge juniora Budućnosti i uzeti bilo kog igrača koji im se dopadne. Znajući da je Paspalj bio najbolji mladi igrač i igrač koji će uskoro mnogo vredeti, uprava Budućnosti mu nije dozvolilo da trenira nekoliko dana, što je značilo da ga Cibona nikada nije videla i da je odabrala drugog igrača.

Nedugo posle toga Paspalj je ušao u prvi tim, značajno doprinevši trećem mestu Budućnosti u sezoni 1985/86 i polufinalu u kom će izgubiti od potonjeg šampiona Zadra.

Tokom leta 1986. Budućnost je prodala Paspalja Partizanu. Vlade Divac, još jedna buduća zvezda, je takođe tog leta prešao u Partizan. Zajedno sa mladim Sašom Đorđevićem i već dokazanim igračima Milenkom Savovićem i Goranom Grbovićem, Partizan je osvojio prvenstvo pobedom u finalu nad Crvenom zvezdom. Paspalj je igrao dovoljno dobro da bi privukao pažnju nacionalnog tima koji je osvojio bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1987. u Atini. Sledeće 1988. godine, Paspalj je igrao veću ulogu u timu koji je poražen u finalu Olimpijskih igara 1988. od Sovjetskog Saveza i skrenuo pažnju na sebe kao potencijalnu zvezdz igrajući sa Partizanom na Mekdonalds Openu.

1989. Paspalj je postao jedan od prvih evropskih igrača koji je prešao u NBA ligu, pridruživši se San Antonio Sparsima. Međutim, ovaj potez nije bio uspešan i on je nastupio u samo 28 utakmica, postigavši ukupno 72 poena (2,5 po utakmici) za ukupno 181 minut igre.

Paspalj se 1990. vratio u Jugoslaviju i u Partizan. Tu je postao najbolji strelac lige i predvodio je tim, zajedno sa Đorđevićem i Danilovićem, do final plej-ofa, ali je Pop 84 i bez Dina Rađe bio prejak. I pored svega toga, ukupan učinak u sezoni je obezbedio Paspalju dobro plaćen prelazak u grčki Olimpijakos u leto 1991.

U sezoni 1991/92. Paspalj je skoro sam predvodio Olimpijakos, tim koji je prethodne sezone bio osmi, do finala protiv solunskog PAOKa. Paspalj je postizao prosečno 32 poena i bio je proglašen za najkorisnijeg igrača lige. Međutim, PAOK je savladao Olimpijakos, a Paspalju je uskraćena šansa da učestvuje na Olimpijskim igrama 1992. u Barseloni zbog sankcija koje su uvedene SR Jugoslaviji.

U drugoj sezoni u Olimpijakosu, Paspalj je iskoristio osnažen tim i osvojio je prvenstvo Grčke, savladavši ljutog rivala Panatinaikos u kontroverznoj finalnoj seriji. Paspalj je postizao prosečno 25 poena po utakmici, ali je koštao svoj tim fajnal-fora Evrolige kada je nagazio na liniju u poslednjim sekundama odlučujuće utakmice protiv francuskog Limoža.

U sezoni 1993/94. Olimpijakos je osvojio duplu krunu u Grčkoj. Međutim, Paspaljeve šuterske statistike su te godine značajno opale dok je on postajao igrač koji sve više greši. Njegov šut sa linije slobodnih bacanja je pao sa 86% na manje od 50% i ovo je dovelo do traumatičnog iskustva na fajnal-foru Evrolige u Tel Avivu aprila 1994, kada je Paspalj promašio odlučujuće slobodno bacanje četiri sekunde pre kraja u porazu Olimpijakosa 59-57 od španskog Huventuda. Paspalj je utakmicu završio sa 15 poena sa 3 pogođena slobodna bacanja iz 10 pokušaja, a kasnije je priznao grčkoj televiziji da je znao da će promašiti pre nego što je šutirao. Ova mentalna blokada će mučiti Paspalja do kraja igračke karijere. Ono je transformisalo jednog od najboljih evropskih šutera u krilo koje se oslanjalo na svoje iskustvo, lukavstvo i veštinu da se probije kroz protivničku odbranu.

Avgusta 1994. Paspalj je izazvao senzaciju prešavši u ljutog atinskog rivala Panatinaikos. Odnosi između Paspalja i uprave Olimpijakosa su se pogoršali tokom tog leta, a njegov prelazak u redove večitog rivala je razbesneo navijače Olimpijakosa, koji su ga progonili kada god bi se dva tima srela. Ovo je u početku inspirisalo Paspalja i on je, u oktobru 1994. u svojoj prvoj utakmici protiv Olimpijakosa, započeo utakmicu sa tri uzastopne trojke u prvom minutu utakmice.

Ipak, ovaj potez nije mogao da sakrije pad u Paspaljevoj igri i njegov šut je nastavio sa slabi. Paspalj je bio najbolji strelac svog novog tima, ali tim nije uspeo bolje od drugog mesta u prvenstvu Grčke i polufinala Evrolige, gde je u oba slučaja Panatinaikos poražen od Olimpijakosa, što je razočaralo navijače Panatinaikosa u Paspalja.

Ovo je bilo očigledno tokom Evropskog prvenstva 1995. koje je održano u Atini, kada su mu navijači oba kluba zviždali, iako se veliki deo njihovog nezadovoljstva može pripisati tome da je Paspalj bio kapiten reprezentacije Jugoslavije koja je prekinula nade Grka da mogu da osvoje šampionat na domaćem terenu u emocijama nabijenom polufinalu. Podizanje pobedničkog pehara usred Atine je poslužilo kao velika osveta i dodatno samopouzdanje za Paspalja nakon nekoliko teških sezona.

Paspalj je krajem leta 1995. prešao u Panionios, još jedan klub iz Atine. Panionio je bio manji klub, čiji je trener bio Dušan Ivković, koji ga je dobro poznavao iz reprezentacije. Ivković je postao očinska figura za Paspalja, koji je poboljšao samopouzdanje i predvodio Panionios do trećeg mesta u ligi sa nizom odličnih nastupa koji su nagovestili da je posle dve slabe sezone opet na vrhuncu.

Ovo je postalo očigledno na Olimpijskim igrama 1996. u Atlanti, kada je 30-godišnji Paspalj postigao 16 poena u prvom poluvremenu finala protiv Tima snova. U drugom poluvremenu je pao, zajedno sa celim jugoslovenskim timom, ali je ipak utakmicu završio kao najbolji strelac sa 19 poena, ostavivši dobar utisak koji je podstakao Atlantu Houks da ga pozove u predsezonski trening-kamp. Na njegovu nesreću, povratak u NBA je propao nakon otkrića vanbračne veze sa ženom iz Atine, koji je uticao na Paspaljevu igru, a on je sezonu 1996/97. proveo u Parizu, igrajući za Pariz Rasing Basket i dovevši ekipu do prve nacionalne titule nakon 43 godine.

Paspalj se vratio u Grčku u sezoni 1997/98 i potpisao za solunski Aris. Nekada vodeći grčki klub tokom 80ih je zapao u teška vremena i započeo je jednu od najtežih sezona u njegovoj istoriji. U februaru 1998. Paspalj je predvodio svoj klub do pobede u kupu Grčke, ali je većina njegovih saigrača napustila klub nakon što su neko vreme igrali bez plate. Paspalj je ostao, ali je povreda izazvala da on ne igra do kraja sezone i Aris je brzo počeo da pada na tabeli, jedva izbegavši prelazak u drugu ligu na kraju sezone.

U leto 1998. Paspalj je prešao u redove novog prvaka Evrope, bolonjski Kinder. Međutim, posledice prošlih povreda i godine pušenja su ga stigle i bio je odstranjen iz ekipe u decembru nakon niza nezadovoljavajućih igara. Paspalj se povukao iz košarke u svojoj 32. godini.

U martu 2001. Paspalj je preživeo ozbiljan srčani udar dok je rekreativno igrao fudbal u Atini i ležao je u bolnici nekoliko nedelja. Drugi srčani udar je preživeo u julu 2001.

U jesen 2005, tokom diskusije na RTS-u u vezi srčanih problema, izjavio je da dva srčana napada nisu bila dovoljna da ga nateraju da prestane sa pušenjem i da promeni način života.

Početkom 2004. godine Paspalj je postao tim-menadžer reprezentacije Srbije i Crne Gore, radeći zajedno sa prvim trenerom Željkom Obradovićem. Najvažniji deo Paspaljevog posla je bilo da pomogne stvaranju dobre atmosfere delujući kao spona između igrača i trenera. Paspalju je takođe bio poveren zadatak da ubedi mnoge igrače, posebno one iz NBA, da dođu da igraju za reprezentaciju.

Na njegovu nesreću, njegov posao na ovom mestu se poklopio sa dva najgora rezultata reprezentacije u nedavnoj istoriji, pošto je Srbija i Crna Gora završila na 11. mestu (od 12 ekipa) na Olimpijskim igrama 2004. u Atini, a kasnije nije uspela da dođe do četvrt-finala Evropskog prvenstva 2005., koje se održavalo u Srbiji i Crnoj Gori.

Paspalj je takođe odlučio da se okuša u poslovnom svetu investirajući u projekat Akva park u novobeogradskom Bloku 44. Radovi su počeli u jesen 2005. i još uvek su u toku na ogromnom gradilištu pored reke Save.

Prvobitno predviđanje otvaranja u leto 2006. se pokaualo previše optimističnim i, prema, Paspalju, novi rok za svečano otvaranje je leto 2007.

Paspalj se oženio sa 20 godina, ubrzo nakon što je prešao u Beograd da igra za Partizan. On i njegova žena Milka imaju dve kćerke: Stašu (rođenu 1987) i Anju (rođenu 1995).

Žarko Paspalj na Wikimedijinoj ostavi