Druidi

Druidi su bili sveštenička klasa u zajednicama starih Kelta, koji su obitavali u većem delu zapadne Evrope, severno od Alpa kao i na Britanskim Ostrvima. Svako pleme Kelta i Gala imalo je druida, koji je obavljao dužnosti sveštenika, sudije, iscelitelja i učitelja.

Druidi su bili politeisti, ali su puno pažnje posvećivali i elemetima prirode, kao što su Sunce, Mesec i zvezde, tražeći u njima "znakove". Takođe su poštovali hrast, izvesne šumarke, vrhove određenih brda, kao i neke potoke, jezera i vrste biljaka - praktikovali su izvesne oblike animizma. Vatra je smatrana simbolom nekoliko božanstava i bila je povezana sa Suncem i pročišćenjem.

Reč "druid" (eng. druid, starokeltski druwis ili druwids) najverovatnije potiče iz ranih indo-evropskih jezika i označava "hrast/jak" i "znanje", mada neki smatraju da je još i starija. Pojavljuje se u staroirskom kao druí, od čega nastaje "čarobnjak" (draoi) u savremenom irskom jeziku, kao i "volšebnik" (druidh) i "čarobnjak" (draoidh) u škotskom geliku. Takođe se smatra sa postoji veza između druida i druhyus koji se pominju u indijskoj Rig Vedi.

Danas je malo toga poznato o druidskoj praksi. Izgleda da je bila duboko tradicionalna. Druidsko učenje se sastojalo iz velikog broja stihova koji su učeni napamet i tvrdilo se da je potrebno dvadeset godina da se završi obuka. Postojao je vrlo napredan druidski centar na ostrvu Englesi (Anglesey, Ynys Môn), koje se nalazi na, kako su verovali, magičnom jezeru u Velsu. Druidi širom Evrope su odlazili tamo na obuku.

Međutim, budući da je njihovo učenje bilo usmeno, pod navalom Rimljana i hristijanizacijom Kelta, nije preživeo ni jedan jedini stih, čak ni u prevodu. Čak i legende koje su preostale nisu čisto druidske, već je u njima osetan uticaj Rimljana i/ili hrišćanstva.

Najpotpuniji i najprecizniji izvor saznanja o druidima je Julije Cezarovo delo "Komentari o Galskim ratovima" (Commentarii de Bello Gallico).

Autori poput istoričara Diodora sa Sicilije i geografa Strabona nisu imali neposredno iskustvo kao Cezar i smatrali su da keltska sveštenička klasa uključuje druide, bardove i određenu vrstu proroka.

Pomponije Mela je prvi autor koji je zapisao da su druidska učenja bila tajna i da je obučavanje sprovođeno u pećinama i šumama. Rimljani, a nešto kasnije, i hrišćani su imali običaj da seku šume i šumarke koje su druidi smatrali svetim i da spaljuju posečeno drveće. Mada je moguće da su im to pripisali Rimljani, nije skroz isključeno da su druidi prinosili ljudske žrtve, jer to nije bilo nepoznato drevnim Evropljanima.

Diodor je tvrdio, koristeći se neimenovanim izvorom, da su keltski bogovi prihvatali samo one žrtve koje su im prinosili druidi, kao njihovi direktni posrednici. Takođe je zabeležio da su druidi često znali da pre bitke stanu između dve vojske i pozovu ih na mir.

Prvi rimski car Oktavijan Avgust je zabranio rimskim građanima da izvode druidske rituale. Tiberije je druide progonio dekretom Senata, koji je morao biti obnovljen u vreme Klaudija.

U Strabonovo (umro oko 24. god. n. e.) vreme druidi su i dalje obavljali sudsku dužnost u javnim i privatnim pitanjima, ali ne i u slučajevima ubistva. Plinije beleži da im je aktivnost ograničena samo na lečenje i čarobnjaštvo. Istoričar Tacit opisuje napad na ostrvo Mona (Englesi), koji su Rimljani izveli pod vođstvom Svetonija Paulina, kada se pojavila grupa druida. Ruke su im bile uzdignute ka nebu i bacali su jezive kletve na napadače. međutim vojnici su savladali strah i svete šume ostrva Mona su sasečene. Nakon I veka n. e. druidi u potpunosti nestaju sa kontinenta.

O opstanku druida u Britaniji nakon rimskog osvajanja govori Nenije, ali nažalost često meša događaje i legende i to na takav način da je nemoguće utvrditi šta je istorijska činjenica, a šta ne.

On tvrdi da je ostrvski vojskovođa Vortigern pozvao dvanaest druida da mu pomažu nakon što ga je biskup Germanus od Oksere ekskomunicirao.

U irskoj književnosti se druidi često spominju, a njihova funkcija na Britanskim ostrvima odgovara onoj koju su imali u Galiji, mada su čak i u ranim periodima bardi uzurpirali neke od mnogobrojnih druidskih dužnosti. Često se prikazuju kao savetnici kraljeva.

Prema jednoj legendi Bek mak De (Bec mac Dé - "mali sin boga"), najveći prorok među druidima, je predvideo smrt Darmada mak Kerbala (Diarmaid mac Cearbhaill), poslednjeg paganskog Visokog kralja Irske, mnogo preciznije nego tri hrišćanska sveca.

U Ulsterskom ciklusu, Katbanda, glavnog druida na dvoru ulsterskog kralja Konkobara, prati uvek stotinu mladih koji žele da uče od njega. Bio je prisutan na rođenju tragične heroine Deirdre, i prorekao joj sudbinu.

Druide je konsutlovala i Meb, kraljica Konahta, pre nego što je pošla u napad na Ulster.

Mnogi ljudi veruju da su druidi konstruisali Stounhendž, kameni kompleks na jugu centralne Engleske. Međutim, njegova gradnja je započeta oko 3500. g. p. n. e, a dovršen oko 1500. g. pne., gotovo milenijum pre naseljavanja Kelta. Ova veza je priv put uspostavljena u XVI veku, zbog nemoći da se obajsni poreklo Stounhendža.

Ovo, ipak, ne isključuje mogućnost da su ga druidi koristili za svoje rituale, tretirajući ga kao centar moći.

Postoje izvori koji smatraju da su druidi u osnovi bili monoteisti, sledeći neki pre-hrišćanski sistem verovanja.

Ovu temu treba dobro razmotriti pre odbacivanja, jer, iako su imali svoj panteon koji su poštovali - Tuata De Danan (Ljudi boginje Danu), moguće je da su ih doživljavali na isti način na koji današnje monoteističke religije doživljavaju svetitelje. Jer, iako su Tuata De Danan imali moći neuporedive sa ljudskim, ipak su ih, pored toga što su ih nazivali bogovima, zvali i Ljudima boginje Danu.

• Druidi - istorija, verovanja, praksa, mitovi Arhivirano 2018-08-31 na Wayback Machine-u (en)
• Religija i druidi (en)
• Druidski simboli^{[mrtav link]} (en)